Verujem da su Kosovci najtrpeljiviji narod na svetu, veoma prilagodljivi i veoma popustljivi. Isti su i kada je reč o upotrebi jezika. Neće se pobuniti sve dok dokle mogu da razumeju o čemu se radi. Pa čak i kada u potpunosti ne znaju o čemu je reč, ipak će prema institucijama ili službenicima biti blagi i možda tražiti pomoć od nekih prijatelja koji govore albanski jezik da im ukratko prevedu ono što je napisano. To se često dešava kada im, recimo, policija napiše kaznu za neki prekršaj u saobraćaju. Često se dešava da opis situacije ne bude baš tačan, ali to ljudi saznaju tek kada im neki prijatelj prevede zbog čega su kažnjeni, a tada već bude kasno jer moraju da plate kaznu. I opet ta popustljivost i trpeljivost kosovskih Srba – “bolje da platim kaznu u roku od dve nedelje dok je upola manja, nego da se “vučem” po sudovima”.
Korišćenje jezika u institucijama zavisi od trenutnog raspoloženja službenika
Kada smo već kod suda, neretko situacija bude slična. Prošle godine sam vadio potvrdu da nisam osuđivan. Dobio sam formular samo na albanskom jeziku. Nekako sam se ipak snašao da popunim formular, ali tu nije bio kraj problema. Prilazim šalteru da predam zahtev. Radi stariji čovek i obraća mi se sa “mirdita” odgovaram sa “mirdita” (toliko bar znam, a i volim da ljude pozdravim na njihovom jeziku ukoliko već znam da izgovorim neki pozdrav). Međutim, on nastavlja da priča na albanskom. Stariji je čovek, mora da zna srpski. Pokušavam na engleskom. Ne ide. Pored mene čeka u redu takođe stariji Albanac koji hoće da mi pomogne. Razgovara sa službenikom i prevodi mi šta službenik kaže. Nakon njihove kraće rasprave, i verovatno pokušaja tog čoveka da nagovori službenika da bude ljubazniji, kaže mi: “Izvini dečko, rekao ti je da dođeš sutra u isto vreme da preuzmeš potvrdu”.
Ove godine mi je bila potrebna ista potvrda. Odlazim sa očekivanjem da će biti komplikovano. Sada je formular dvojezičan, srpski prevod je tačan. Na šalteru radi mlad dečko. Po mojoj proceni ima oko 30 godina. Ljubazan je. Kaže mi da treba da izvršim uplatu pre nego predam zahtev kod njega. Idem do blagajne gde radi stariji čovek. Pažljivo čita moj zahtev. Kaže mi da ne moram da platim jer se po novoj uredbi potvrda da niste osuđivani ne naplaćuje ukoliko vam je potrebna za zaposlenje. Zahvalan sam na toj informaciji. Vraćam se do mlađeg službenika koji mi kaže da su gužve velike i da mogu da dođem po potvrdu tek za četiri dana. Zamolio sam ga da to bude brže jer je rok za prijavu na konkurs još samo dva dana. Ima razumevanja, kaže mi da dođem sutra u isto vreme. Ovoga puta iz suda odlazim zadovoljan. Ipak možemo da komuniciramo na lep način.
Što se drugih institucija u Prištini tiče, u većini njih nema informacija na srpskom jeziku. Negde su radnici ljubazniji i žele da pričaju srpski (ili engleski ukoliko je reč o mlađim radinicima), a negde to izbegavaju po svaku cenu. Ove druge obično ignorišem. Ipak, kroz vreme sam, čini mi se, napravio dobru taktiku. Uvek se obratim na albanskom jeziku (svako može da nauči par reči). Kada dobijem bilo koji odgovor kažem rečenicu koju često koristim: “Më fal, kuptoj pak shqip, por nuk flas mirë. A flet serbisht ose anglisht? (Izvinite, razumem malo albanski, ali ne pričam dobro. Da li pričate srpski ili engleski)”. Gotovo uvek upali, i u većini slučajeva dobijem ljubazan odgovor.
U Ministarstvu javne administracije portiri su gotovo uvek neljubazni, u odeljenju za NVO obično bude lakše, jer tu uvek radi neko ko lepo govori srpski ili barem engeski.
Primetio sam da otvorenost Albanaca da pričaju ljubaznije često zavisi od političkih tenziija i trenutnih dešavanja. Sećam se da sam imao dosta obaveza u Prištini u vreme kada nam je voz “Kosovo je Srbija” dolazio iz Kraljeva. Veoma sam se loše osećao u Prištini tih dana i pretrpeo puno uvreda.
Postoje organizacije koje rade puno po ovom pitanju
Verujem da su Kancelarija poverenika za jezike i organizacija Komunikacija za razvoj Društva (CSD) olakšali život svima nama koji smo u civilnom sektoru. Kada se samo setim onih starih šablona za statut, i sličnih dokumenata koja se mogu tumačiti na različite načine zbog lošeg prevoda… Sada je to mnogo bolje.
Osnovno znanje albanskog jezika dugujem Kancelariji za pitanje zajednica koja je, dok je direktor bio Ivan Tomić, organizovala odličan besplatan kurs albanskog jezika u saradnji sa “Evropskim centrom za pitanje manjina”, zatim omladinskoj grupi za izgradnju mira na Kosovu “United Youth Task Force” čiji sam volonter, kao i poslu koji sam radio u Prištini.
Ukoliko tokom komunikacije sa mladim Albancima ne mogu da se setim neke reči na engleskom jeziku, potražim rešenje u turcizmima u srpskom jeziku ili možda u rečima koje bi moja baba iskoristila. I ašićare su nam zajedničke, kao i čarape i ćebe i jorgan i jastuk i pasulj i krompir i kolomboć i krastavac i višnja i gužva i papuče, i mnoge druge reči koje ćete tek čuti dok slušate albanski, i obrnuto.
Srbi mogu da rade u Prištini
Radio sam godinu dana u agenciji KosovaLive u Prištini, i imao sam lepa iskustva. Jezička prepreka nije bila previše izražena, jer sve mlađe devojke koje su radile tamo pričaju veoma dobro engleski, a direktor i dve starije koleginice novinarke pričaju odlično srpski.
Sećam se običnog radnog dana u kancelariji agencije KosovaLive. Prevodim jedan članak i razgovaram sa starijim kolegama, čujem buku na spratu. Mlađe koleginice trče niz stepenice i panično viču nešto. Ne razumem ništa. Koleginica mi prevodi da je u pitanju požar. Jedna od devojaka zove vatrogasce, druga policiju, treća elektro-distribuciju. Gasimo struju u zgradi, uzimam protivpožarni aparat i idem na sprat. Vuku me za rukav i kažu da je opasno, da će nešto da eksplodira. Idem gore i gasim električni radijator koji je uveliko bio u plamenu i tepih koji je plamen zahvatio. Svi su zahvalni. Zovu me herojem. Vatrogasci su stigli nakon više od pola sata. Srećom smo se ipak razumeli. Koleginica se šali: “Bio je baš dosadan dan, i sada pazi kakav naslov – Srbin spasao 20 Albanki od požara u centru Prištine”. Majka jedne od devojaka je došla sutradan u kancelariju da se zahvali. To je bila prava izgradnja poverenja, veća nego bilo koji trening.
Dok sam radio u Prištini, imao sam običaj da svaki dan odem na omiljenu tursku kafu u jedan od obližnjih kafića, da se vidim sa ljudima koje poznajem, ali i da sam prošetam gradom i upoznam mesto. Želeo sam da istinski osetim taj duh Prištine, da upoznam grad u kome sam rođen i da se osećam kao domaćin tamo, da ne budem samo stranac koji je došao samo zato što je morao da završi neke obaveze.
Dok hodam glavim šetalištem, u susret mi ide prijatelj Bošnjak. Širi ruke ka meni i glasno mi se obraća: “Gde si bre Petre?! Nismo se dugo videli!”. Obuzima me neka jeza, možda i strah. Nisam siguran da li je opravdan. Imam osećaj kao da svi ti ljudi ne šetalištu gledaju u nas. Pokušavam da budemo tiši, da ne privlačimo puno pažnju… Nakon par godina, taj osećaj je i dalje tu. Mislio sam da će se vremenom izgubiti, ali se uvek javi u nekom momentu kada počnem da pričam srpski u Prištini ili nekom drugom gradu, čak i kada sam sa prijateljima albancima u društvu.
Koliko jezika znamo toliko i vredimo nije samo ofucana fraza
Sredinom avgusta je Mlada aktivna Gračanica, oranizacija čiji sam član poslednih 6 godina, bila pozvana u Ministarstvo kulture, omladine i sporta u Prištinu na obeležavanje Međunarodnog dana mladih. Obično Dan dan mladih proslavimo na neki zabavan način, organizujući neki festival, koncert, trening, uličnu akciju ili posetu nekom zanimljivom mestu sa omladinom iz Gračanice i okoline. Ove godine nije bilo mogućnosti da organizujemo tako nešto. Razmatrali smo da nešto organizujemo preko interneta, ali na kraju je ovaj poziv iz Ministarstva zvučao kao najbolji mogući način da se obeleži dan mladih i da se čuje glas mladih iz Gračanice u institucijama u Prištini. Tamo me je ljubazno me dočekao direktor omladine. Nisam očekivao da ću biti jedini Srbin.
Ministarka Vljora Dumoši je pitala ko su predstavnici nevećinskih zajednica. Nakon što sam se predstavio, poželela mi je dobrodošlicu na srpskom jeziku. U toku njenog izlaganja koje je bilo na albanskom, pokušavao sam da zatražim prevod. Unervozio sam se. Ne mogu sve da razumem. Znam da sam jedini koji ne govori albanski u sali, ali verujem da zaslužujem da imam prevod ako sam već unapred pozvan na događaj. Nakon izlaganja na albanskom jeziku, ministarka je lično ponovila sve i na srpskom jeziku, dobio sam i odgovore na svoja pitanja na srpskom jeziku. Iznenađen sam i osećam se ispoštovano. Zaboravio sam i na slušalice i na uređaj za prevod. Ovaj gest vredi mnogo više.
Šta možemo da uradimo?
I tako, u svakodnevnom životu ljudi se susreću sa različitim jezičkim preprekama i trude se da ih zaobiđu, a važno je da znaju da njihova jezička prava moraju da budu ispoštovana od strane instucija. Ukoliko nisu, postoji Kancelarija poverenika za jezike, za koju provereno znam da je uspešno rešila mnoge probleme. Postoje i druge nevladine organizacije koje se trude da pronađu rešenja. Dobar primer je dao i Aktiv kad je tražio prevod na srpski zvaničnih saopštenja institucija povodom pandemije Covid-19.
Nadam se da ćemo stići do momenta kada ovakvi problemi neće postojati, i kada će srpski jezik biti ispravno i ravnopravno korišćen od svih institucija.
Do tada možemo da naučimo nekoliko reči na jeziku svojih komšija. Možda će nam baš tih nekoliko reči poboljšati komunikaciju.
Autor je predsednik organizacije Mlada Aktivna Gračanica
