Dijalog je stvorio neke pozitivne stvari i doprineo je smanjenju incidenata bez obzira što je na tom putu praćen mnogim tenzijama. Ono sto još fali, a izuzetno je važno – to jeste poverenje.
Pre neki dan mi je došao drug sa Kosova kome su u ratu 1999. oca ubili srpski vojnici. On nije došao kao turista, već da leči ćerku u glavnom gradu Srbije. “Nikada nisam mislio da ću doći u Beograd…”, rekao mi je dok smo šetali ulicom Knez Mihajlove. Tih dana sam mislio šta da napišem u ovom tekstu i šta je to pozitivno u dijalogu. Moj drug je morao da se odluči gde će da operiše ćerku i morao je da napravi korak dalje u svom životu da je dovede kod beogradskog hirurga. Nekada je teško napraviti korak dalje kada su stvari lične. A nekada se ipak mora. Za mog druga Beograd je bio centar od kojeg je došla ta zla sila koja je njegovom ocu oduzela život. Bilo je mnogo pitanja o bezbednosti i načinu dolaska. Rešili smo ih zajedno i polako. Nije bio smiren dok nije makar prvu noć. Sutradan su mu operisali ćerku i čekao je rezultat. Sudbina njegove ćerke je bila u rukama doktora. I sve je prošlo kako treba, strahovi nestali i tumori njegove ćerke.
Da li verujemo dijalogu? I šta je pozitivno učinio dijalog? Politika, kada želi, može da napravi čuda. Ali dijalog je zastao i on ne izgleda kao da ide napred. Ne tako brzo i ne baš sada. Mali broj ljudi veruje dijalogu iako je to jedini način ka razvoju i nekom boljem životu. Ali koga briga za to. Političari su često minirali dijalog kod kuće, pričali kako im je teško, kako nisu ravnopravni, kako ne može dalje da se ide i onda sa nekim trikovima se dođe do nekog status kvoa. Ranije je to dovelo i do većih incidenata. Sada to je malo manje doduše. Ali, svi se i dalje plaše novih konflikata i ratova. To je zato što je strah još uvek tu, iako će taj scenario teško da se desi. Ljudi na Kosovu i u Srbiji, a i u drugim zemljama regiona, su doživeli sve što sada Evropa ponovo doživljava. Život u tranziciji nije bajka, naručito kada ona traje preko tri decenije i daleko smo od demokratije. Kako mogu ljudi da veruju bilo čemu i bilo kome kada svakako znaju da sve može da se desi, a ne mora da znači. Akutni strah. I tako ukrug, u vrtlog života od kojeg nema izlaza. Red tenzija, red mržnje, red incidenata, red blokadi, red bez implementacije i red pregovora u Briselu, i tu i tamo, još po negde drugde.
Mnogima izgleda kao nemoguća misija to da Kosovo i Srbija mogu postići sporazum i da možemo da krenemo dalje. Naravno za to imaju mnogo razloga. Dijalog nije bio samo put ka normalizaciji i često je sa sobom vukao konfliktne situacije. I Albancima i Srbima, makar onima koji nisu naviklu da veruju da će biti bolje ikada, nije teško da žive sa tim da je apsolutno nemoguće da se dve strane dogovore o bilo čemu velikom. Tome doprinose nadimci poput “Hitlera” i “Putina”, zapaljive izjave i nedostatak volje za nekim novim trenutkom. Jedna strana ne želi da kaže šta je kompromis, a druga ne želi da se približi drugoj strani bez priznanja.
Kada je dijalog počeo, bio je tehnički, i očekivao sam vremenom da se reše neke stvari poput priznavanja dokumenata, tablica, administracije, pitanje penzija, imovine, raseljenih, štete, bezbednosna pitanja i da će se stvoriti neka veća mogućnost da se odnosi relaksiraju, pa onda se normalizuju, te dođe do dogovora za neke veće stvari. Deo se tako odigrao, a drugi baš i nije. Dijalog je spor, netransparentan i labav. Da li problem izgleda blizu rešenja? Nimalo. Ali, pitanje je šta bez dijaloga i da li je nešto dijalog promenio za sve ove godine? Svaka priča ima svoje lepe i ružne strane i svakako ih ima i ova.
Dijalog je stvar poverenja i malo popuštanja sa mogućnošću da se kreira nešto novo, nešto mnogo perspektivnije. Ali da li ljudi ovde mogu preći preko svojih ubeđenja, simbola i mitova zarad neke bolje civilizacije i budućnosti. Bolje razumevanje ne zavisi uvek samo od jezika koji je drugačiji, nego do nedostatka spremnosti da se istinito razgovara. Naravno to politici tako odgovara. Ali, ljudima treba neka bliskost sa tim procesom, neki niz pozitivnih događaja kako bi ih zanimalo i kako bi razumeli da je dijalog stvaran i vredan.
Zbog težine koju dijalog ima, bio je na meti negativnih komentara i pristupa, demonizovan od onih koji ne žele rešenje. Ipak, dijalog je omogućio sve većem broju ljudi da se kreću, bilo to sa stikerima na tablicama ili ne, omogućio je da se tenzije smire i da se ljudi osećaju mnogo bezbednije kada se kreću unutar samog Kosova, bilo to na severu Mitrovice ili na južnom delu, bilo da odu do Preševa. Dijalog je napravio kancelarije za veze i ipak neki kanal komunikacije postoji. Dijalog je omogućio manje incidenata. Makar onih gde neko strada. Zato je dijalog jedino rešenje, ma trajao koliko da trajao. Ovde se priča o završetku jako teške prošlosti kao što su Kosovo i Srbija imali, o kraju jednog dela bola, agonije i neizvesnosti, kraju stagnacije i straha. O tome se radi. I za to je potrebno vreme i snaga da se pozitivno sve završi. Kako? Bitno je da je sve to razgovorima, a ne više oružjem i metodama koje neće nigde dovesti.
Kada je generalni sekretar UN-a, Antonio Gutereš, devetog avgusta 2018 godine izašao u govornicu na godišnjicu bacanja atomske bombe na Nagasaki I Hirošimu, rekao je da ga to podseća koliko je važan mir. “Mir treba da bude na prvom mestu svakog dana, moramo da radimo na prevenciji i na rešenju, na pomirenju i na dijalogu kako bi sasekli korene konflikta i nasilja”, rekao je Gutereš, tačno četiri godine pre početka rata u Ukrajini. Mene sve podseća na to svakog dana. Svet, kao i Kosovo i Srbija i celi region je video dovoljno nasilja. Društva koja žele da su civilizacijski razvijena i napredna moraju da nauče koje su crvene linije iz prošlosti, koje su crvene linije sadašnjosti i one koje treba da budu u budućnosti. Nije prošlo mnogo od rata na Kosovu, a ipak jeste prošlo prilično vremena. Ljudi moraju da komuniciraju kako bi mogli da budu slobodni. Neki moraju kod lekara, a drugi moraju na more. Ali svakako svi treba da se osete bezbednim i da dožive poštovanje, ljudskost, a ne mržnju.
Onaj moj drug sa Kosova se vratio kući srećan, jer je završio veliku brigu. Pre nego što sam ga ispratio tokom procedure otpusta iz bolnice tražio je da se slika sa lekarom za uspomenu. Možda jednog dana će mnogi stvarati nova osećanja, ona osećanja poverenja, sigurnosti i bez tenzija. Osećanje leka, a ne smrti.