Traženje indikatora kulturi mira i pomirenja ume da bude sizifovski posao, pogotovo u postkonfliktnim sredinama. Zalaženje u politički, verski ili socijalni segment i u njemu tražiti srž, koji se treba ispraviti ili na njemu raditi, ume da bude samo ispravljanje teorijskih činioca, zanemarujući na taj način praktično delovanje u nekim ne tako popularnim fenomenima. Upravo, iz tog razloga, ovaj tekst neće biti analitički u pravcu dosadašnjih percepcija fenomena pomirenja, već će pokušati da upravo pomenute fenomene dovede u pitanje kao možda ključne za jačanje kulture mira.
Kada bi govorili o kulturi mira mora se razmisliti zašto nam je taj mir potreban, odnosno, u našem društvu pomirenje? Iz tog razloga ne smeju se zaobići teorije sukoba i teorije koje će nam objasniti ključ etničkih razlika na koje se baziraju određeni sukobi. Većina tih teorija daje nam saznanje da je u pitanju verovanje o zajedničkom poreklu, što često može dovesti do narcizma malih razlika koje iznova mogu raspiriti određene sukobe, ali tu je i možda ključan segment, posedovanje jedinstvene kulture. Upravo u ovom delu leži, po mom mišljenju, mogućnost za jačanje tolerancije i smanjenje socijalne distance koja je u našem društvu velika. No, treba imati na umu da se u društvima u tranziciji kultura najčešće svodi na folklorno delovanje, ali mlade generacije kojima su masovni mediji agens socijalizacije u kreiranju vrednosti, imaju mnogo više zajedničkih interesovanja, te se kultura može svesti na određeni vid kamena temeljca u prevazilaženju sukoba i kreiranju jedinstvene kulture, ne odbacujući tradicionalno, već temeljene na poštovanju razlika i multikulturalizmu.
Umetnost biva jedan od temelja kulture, a oba pojma jesu toliko široka da se ne mogu jednostavnim idejama definisati. Ipak, nećemo ni pokušavati, jer ćemo upasti u zamku između same prirode umetnosti i njenog društvenog značaja. Iz tog razloga posmatraćemo umetnost, kao stvaralaštvo i promišljanje, kao indikatora pomirenja u našem društvu. Mnogi nevladini sektori pokušavaju da pronađu najbolji metod kako bi ostvarili svoj cilj i dugoročno i vidljivo promenili postojeće etničke odnose. Paradoks nastaje kada se nakon određene aktivnosti, okruglog stola ili debate sve završi na određenom pisanom tragu, statistici, bez ikakve strategije koja bi nosila neko akcijsko delovanje. Umetnost ima tu privilegiju da se upravo neposrednim radom postiže određeni cilj nenamećući stalno, jer često može nametanjem doći do kontraefekta, prevelikim potenciranjem na solidarnosti neretko donosi povećanje netolerancije. Logično pitanje koje se postavlja jeste: otkud umetnošću ta privilegija?
Umetnost je vanvremenska i vanetnička kategorija. Naravno, govorimo u umetničkim vrednostima koje je vreme potvrdilo. Iz tog razloga daćemo plastičan primer, gledajući Gerniku ljubitelj umetnosti je neće na prvu loptu povezati sa španskim identitetom, i ako je njen autor, Pikaso, bio Španac, već ona ima univerzalni značaj, simbolički, ne zanemarujući motiv ona biva simbol novog pokreta i novih stremljenja. Istu bi simboliku mogli dati i kompozitorima, piscima, vajarima, arhitektama, dramatičarima, režiserima. U ovome leži snaga umetnosti, jer se stvaranjem može kreirati novi pogled. Umetnik nije samo osoba koja se bavi estetskim istraživanjem, već motivima i svojim jedinstvenim jezikom izražavanja navodi na razmišljanje o realnim problemima, dajući prostora posmatraču ili slušaocu da razmisli.
Teme kojima se mogu baviti stvaraoci su zaista univerzalne, zajedničkim radom doprinosi se na obogaćivanju ličnog doživljaja i napredovanju u daljem radu, a sa druge strane univerzalnost donosi zaključak o većem broju tema koje su nam zajedničke, pa one bile i negativne, od onih koje nas razdvajaju. U tom slučaju zajedničkim radom i razmenama ideja umetnika iz različitih zajednica daje mogućnost za još jačim glasom realnih problema. Kada govorimo o umetnosti nezaobilazno je pomenuti i filozofsko stanovište da ona oplemenjuje, te da umetnik, kao kreator nečeg plemenitog zadobija visoko mesto u svim periodima društva. Stvari koje oplemenjuju isto tako privlače na sebe pažnju, te kao takve bivaju same postavljene kao indikatori koji se mogu iskoristiti za pozitivnu promenu.
Vrlo često, određene akcije bivaju iskorišćene u potpuno negativnom kontekstu. S tim u vezi i samo umetničko delovanje pored gledišta kao kamena temeljca za kulturu mira može postati kamen spoticanja. Istorija nas uči da je umetnost bila ne retko u službi ideologija, time izašavši iz okvira umetnosti zarad umetnosti. Društva u tranziciji i u određenim krizama jesu podložna takvom fenomenu. Pored političkih uticaja i okretanjem ka desničarskim idejama samo društvo, između ostalog i kao konzumenti umetnosti, potpuno nesvesno traže i dive se motivima nacionalizma začinjenih degradacijom ili omalovažavanjem druge strane. Pitanje koje se samo nameće jeste gde je tu umetnik? Da li je sam dozvolio da bude samo stvaraoc dela po narudžbini i izjednačio se sa zanatlijom ili je jednostavno trend kapitalizma uticao na njega da je cena ona koja određuje motiv? U takvoj igri i umetnik nestaje, a sa njim jača nešto što i dalje nosi naziv umetnost, ali je u suprotnosti sa njom, jer ta nova umetnost ne oplemenjuje, ne navodi na razmišljanje, ne opominje, već je sirovi materijal spreman da razdire.
U tom pogledu, iznova bi se vraćali na početak, i postavljali pitanje definisanja umetnosti, ali ipak, i odgovori se sami nameću. Umetnost je moćno sredstvo kojim se može promeniti svet, ona biva temelj civilizacijskih tokova. Trenutak kada je zarobljena, odnosno postavljena u službi pojedinca, grupe ili ideologije menja obličje i biva otrovna, njen otrov je nevidljiv, ali jako delotvoran i širi se poput zaraze. Zato, njen vapaj za slobodnom nije glasan, ona ne vrišti, već se deformiše u novo sredstvo gubeći sve etičke i estetske elemente od kojih je satkovana.
