Uveliko koračamo drugom polovinom 2022. godine, a na Kosovu se tema pomirenja u zvaničnim krugovima vešto izbegava. Vlada Kosova je gotovo nezapaženo počela da se bavi ovim važnim pitanjem trinaest godina nakon sukoba na Kosovu, tačnije 2012. godine. Pomenuti proces pomirenja, iniciran od strane tadašnjeg vladajućeg establišmenta, neslavno je završen nakon pet dugih godina, bez konkretnog rezultata i bez uključivanja nevećinskih zajednica i predstavnika civilnog društva u dijalog i međusobno suočavanje sa prošlošću. Uostalom, visoka stopa nezaposlenosti, inflacija, nedostatak ekonomskih mogućnosti, nepovoljan i gotovo obezvređen položaj žena u kosovskom društvu, su po mišljenju i Vlade Kosova i velikog dela javnog mnjenja, ipak važnije teme koje izuskuju rešenje. Čini se kako se ni na ovim poljima nismo proslavili i tapkamo u mestu, ali ipak, ona uvek mogu da se iskoriste kao izgovor kad međunarodna zajednica pita: „gde je to zapelo”?
U međuvremenu, građani i građanke su tiho i bez prevelike pompe otpočeli neformalan proces pomirenja, gotovo nesvesno. Dok se čekalo na neko novo rešenje i neki novi formalni pokušaj pomirenja, broj novootvorenih hipermarketa sa akcijskim cenama u Južnoj Mitrovici bivao je sve veći. Sniženja u apotekama preko vikenda u Severnoj Mitrovici, postajala su sve atraktivnija. Kako se integrisalo i sudstvo, a kako je i novoosnovana opština Severna Mitrovica otvorila svoja vrata u Bošnjačkoj mahali i uposlila pripadnike svih zajednica, prepreke i podele između severa i juga bivale su sve manje.
Kosovski Albanci i Srbi, ali i pripadnici drugih zajednica, počeli su svakodnevno da prelaze glavni mitrovički most kako bi na vreme stigli na svoja radna mesta, u severnu, odnosno južnu Mitrovicu. Neracionalni strah od “čuvenog mosta”, koji je nakon sukoba postao mesto podele i nevidljiva granica između „ovih” i „onih”, „naših” i „njihovih”, vremenom je postajao sve manji. Ipak, veći je strah od praznog novčanika i stomaka, nego od najobičnijeg mosta kakvih ima svuda po svetu, mada tamo uglavnom služe da spoje, a ne da razdvoje.
I dok se čekalo neko novo instant rešenje, život je nastavio da teče, a kosovski Srbi su u sve većem broju počeli da obilaze mnogobrojne hipermarkete i novootvoreni tržni centar u Južnoj Mitrovici, dok su kosovski Albanci odlučili da je ipak bolje iskoristiti popust iz „srpskih apoteka” i umesto jedne, za isti novac kupiti dve kutije lekova.
I tako dan po dan, mesec po mesec, godina po godinu, drugi zvanični pokušaj da se otpočne sa procesom pomirenja počeo je osnivanjem međuministarske grupe za suočavanje sa prošlošću 2017. godine. Kao što se da pretpostaviti, ne zna se šta se tačno desilo, pa ni ovog puta nije bilo pomaka, ali se u krugovima predstavnika vlasti sva krivica svalila na pandemiju koronavirusa. Bilo kako bilo, za to vreme se u Bošnjačkoj mahali otvorio još veći broj prodavnica i ona nastavlja da bude primer odlične međuetničke saradnje u mitrovičkom regionu.
Kao „najvrednija turistička atrakcija“, ona i dalje privlači ne samo kosovske Srbe, već i one koji prvi put dođu u Mitrovicu iz Srbije, Crne Gore i ostalih zemalja u regionu. Jer, ko bi odoleo najki patikama za dvadest evra i adidas trenerci za deset? Prodavci i više nego zadovoljni zbog obima posla, zapošljavaju radnike iz različitih zajednica. Očigledno uspevaju u onome što Vlada i dalje neuspešno pokušava da uradi, a to je da obezbedi učešće svih zajednica i da baš svaka dobije informacije od značaja na svom jeziku…
I dok medijski napisi, zajedno sa mnogobrojnim izveštajima lokalnih i međunarodnih organizacija ukazuju da su građani na Kosovu umorni, iscrpljeni, pogođeni inflacijom i porastom cena, a takozvani glavni most ostaje da podseća da smo ipak dva različita sveta, pojedinci željni promena i normalnog života pomažu jedni drugima. Pa tako svoje komšije sa „druge strane” mole za pomoć kad svoje ljubimce treba da odvedu kod veterinara ili svoju decu kod pedijatra. Onog čega nema u južnom delu, ima u severnom, nekada jednog, nepodeljenog grada. Na sreću, potreba da se preživi i da se živi iole normalan život, nadjačala je političke momente, dogovore i pregovore, porušila imaginarne prepreke. Iako ima još mnogo prostora za napredak, ljudi koji žive u Mitrovici i žele život nalik životima onih koji žive daleko odavde, postali su simbol pomirenja i testament da Ibar i dalje teče, pregovori i dalje traju, a život prolazi prebrzo da bi se čekalo na neko rešenje, potpis, dogovor ili ustupak.
Rad nevladinih organizacija svakako nije bio uzaludan. Ipak se na kraju veliki broj ljudi odlučio da sebi olakša život i pređe na „drugu“ stranu opredelivši se za suživot. Valjda im je dosadilo da putuju do Raške kako bi svoje kućne ljubimce odveli kod veterinara ili svoju decu do Prištine kod pedijatra. Verovatno su naučili da je najveći dokaz patriotizma ispunjavanje osnovnih životnih potreba i blagostanje najbližih. Beograd je daleko, Tirana takođe, Brisel predaleko, a statistika očekivanog životnog trajanja ipak prekratka da bi se i dalje čekalo. O ovim prećutnim mirovnim sporazumima se i ne govori često, ali i ne treba. Važno je da su otpočeli i da bez obzira na politička previranja traju i opstaju. I nije sve tako crno kao što se čini. Ipak je nekima od nas dosta čekanja da se o tome, u čijoj je nadležnosti čišćenje mosta na Ibru ili problem pasa lutalica, odlučuje daleko odavde. Ipak smo, želeli to ili ne, najbliži jedni drugima. I mnogi od nas ipak ne žele da život prođe mimo nas. I dok je toga, ima i nade. Neka politika bude obaveza i briga političara, a neka naše svakodnevne zajedničke potrebe budu iznad svega, jer život ipak ne može da čeka.
