Autor: Marko Milosavljević
Skupština Kosova usvojila je 28. septembra 2026. godine velikom većinom Deklaraciju kojom se osporava prvostepena presuda Specijalizovanih veća Kosova u Hagu izrečena bivšim liderima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Ovaj politički dokument dolazi kao posledica masovnih protesta u Prištini i drugim gradovima Kosova u kojima se presuda doživljava kao “nepravedna”, oštro iskazuje protivljenje činjenicama iz presude kao što je dokazani udruženi zločinački poduhvat i poziva na odbranu čistote borbe OVK.
Ton i sadržaj deklaracije oslikavaju kompetitivno kolektivno žrtveništvo, fenomen koji je sastavni element svih postjugoslovenskih nacionalizama, pa ova deklaracija, na primer, podseća na Deklaraciju o domovinskom ratu Sabora Hrvatske iz 2000. godine. Kompetitivno kolektivno žrtveništvo (engl. competitive victimhood) predstavlja psihološki i sociološki fenomen u kojem dve ili više društvenih grupa ulaze u prećutno ili otvoreno takmičenje oko toga koja je grupa pretrpela veću istorijsku nepravdu, patnju ili nasilje. Tek u poslednjem, sedmom članu Deklaracije kosovske skupštine pominje se pravda za žrtve, ali je iz prethodnog teksta jasno da status žrtve neće imati i oni koji su stradali u zločinima počinilaca koji su nosili amblem OVK.
Citirajući rečenicu američkog istoričara Hauarda Zina iz eseja “Teror nad Tripolijem” od pre četiri decenije – kako „nijedna zastava nije dovoljno velika da pokrije sramotu ubijanja nevinih ljudi“– sudija Čarls Smit, predsedavajući sudskog veća Specijalizovanih veća Kosova u Hagu tokom izricanja prvostepene presude 16. septembra 2026. godine, na upečatljiv način je opisao obrazac činjenja, ali i poricanja zločina za koje su presudom osuđeni nekadašnja četvorica komandanata OVK.
Umesto da se takvom poricanju usprotive, ne mali deo aktivista civilnog društva i akademske zajednice sa Kosova zahtevao je poteze institucija Kosova i međunarodnih aktera kojima bi se dodatno osporila ova presuda ali i Specijalizovana veća Kosova kao sud.
Tako je jedna grupa organizacija i pojedinaca zahtevala od kosovskog Ombudsmana da posle više od decenije postojanja – Zakon o Specijalizovanim većima uputi Ustavnom sudu sa ciljem preispitivanja zakonitosti, dok se druga grupa organizacija civilnog društva obratila međunarodnoj organizaciji „Amnesty International”-u – zahtevajući da ova organizacija za ljudska prava izmeni svoje saopštenje povodom presude. Kao posledica ovih nacionalističkih napora, Skupština Kosova je usvojila prvo deklaraciju a na red su početkom oktobra došle i izmene Zakona o Specijalizovanim većima Kosova sa ciljem umanjivanja nadležnosti ovog suda.
U ovakvoj spirali poricanja sudskih činjenica iz prvostepene presude u kojoj se za sada nalazi kosovsko društvo, očekivano se najmanje govori o žrtvama, porodicama žrtava i mnogobrojnim svedocima koji usled nametnutog “jedinstva u zločinu” opravdano strahuju za bezbednost.
Glas žrtava u postupku
Iskazi žrtava i svedoka imali su ključnu ulogu u sudskom postupku pred Specijalizovanim većima Kosova u Hagu, gde su Hašim Tači, Jakup Krasnići, Kadri Veselji i Redžep Seljimi 16. septembra 2026. godine prvostepeno nepravosnažno osuđeni na višegodišnje kazne zatvora za ratne zločine. Iako je utvrđen zajednički zločinački poduhvat da se zločinima nad “protivnicima” osvoji kontrola nad teritorijom Kosova, u prvom stepenu su oslobođeni za tačke optužnice koje su ih sumnjičile za zločine protiv čovečnosti.
Tokom trogodišnjeg suđenja, u sudnici su saslušana 134 svedoka, dok je zastupnik žrtava britanski advokat Simon Lovs zvanično zastupao 156 žrtava koje su direktno učestvovale u postupku. Sud u Hagu je dan nakon presude zvanično pokrenuo i postupak za naknadu štete (reparacije) ovim žrtvama.
Jednoj od žrtava, svedoku pod brojem 778, kleštima je povređena šaka u Vrbanu, u opštini Vitina gde je, prema optužnici, bilo zatočeno najmanje devet osoba. Lekar u bazi KFOR-a, koji mu je pružio pomoć, izrazio je nevericu da je takvo postupanje moguće krajem 20. veka. Pozivajući se na iskaz svedoka 2652, Lovs je citirao njegove reči: „Kada tuku jednog od nas, kao da tuku sve nas.“ Kolike su posledice i danas po one koji su svedočili protiv Tačija i drugih predstavlja izjava svedoka 4781 koji je rekao da se plaši mraka i da spava okrenut prema vratima, strahujući da će se vratiti ljudi koji su nekada došli i odveli osobe koje je voleo.
Ključni zaključci suda
Zločini nad žrtvama vršeni su u periodu od marta 1998. do septembra 1999. godine u 14 opština na Kosovu i dve oblasti na severu Albanije. Žrtve su primarno bili neistomišljenici OVK – Srbi, Romi, ali u velikom broju i Albanci koje je OVK označavala kao „špijune“, „kolaboracioniste“ ili političke protivnike.
Na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, prvostepeno sudsko veće pod predsedavanjem sudije Smita utvrdilo je sledeće potresne detalje o postupanju prema žrtvama:
Zajednički zločinački cilj: Sud je utvrdio da je taj zajednički cilj sprovođen kroz ubistva, hapšenja i pritvaranja bez zakonitog postupka, kao i fizičko i psihičko zlostavljanje, zastrašivanje i upotrebu onoga što se u presudi naziva „specijalnim ratom“.
Pretresno veće je navelo da zločini nisu bili samo rezultat lične osvete, bandi ili izolovanih akcija, već su bili deo plana koji su osmislili optuženi i drugi i koji je sproveden tokom konflikta.
Proizvoljno pritvaranje: Pripadnici OVK su proizvoljno i protivzakonito lišili slobode najmanje 385 osoba. Sud je naglasio da za ove ljude nije bilo nikakvih uverljivih dokaza da su zaista sarađivali sa srpskim vlastima.
Surovo postupanje i mučenje: Žrtve su držane u improvizovanim pritvorskim objektima OVK. Iskazi su potvrdili da su zatočenici brutalno prebijani, vređani, držani sa povezima preko očiju i vezanih ruku i nogu. Sud je zaključio da je 348 osoba prošlo kroz surovo postupanje, dok je nad 303 osobe izvršeno sistematsko mučenje.
Samo neki od najmanje 40 zatočeničkih objekata u kojima su mučeni “protivnici” OVK su Likovac, Drenovac, Lapušnik, Bajgora, Jablanica i Klečka. Jedan deo zatočenika koji su podvrgnuti i kasnije streljani i dalje se vode kao nestali. Prema navodima optužnice, Veljko Marković i Nebojša Đuričić, pripadnici MUP-a Srbije koji su u trenutku otmice bili van dužnosti, oteti su 9. februara 1999. godine. Odvedeni su u Klečku, ispitivani i mučeni, a zatim u aprilu iste godine ubijeni.
Ubistva: Dokazano je da su optuženi, kao deo zajedničkog zločinačkog poduhvata i po komandnoj odgovornosti, krivi za ubistvo najmanje 96 osoba u 12 opština na Kosovu i na jednoj lokaciji u severnoj Albaniji. Žrtve su, prema zaključku suda, ubijene iz vatrenog oružja ili su preminule od posledica brutalnog premlaćivanja.
Dokumenti Glavnog štaba kao dokazi: Značaj prvostepene presude je, pored ostalog, u tome što povezuje saopštenja Glavnog štaba OVK i njihove nacrte sa konkretnim ratnim zločinima. Tako se, na primer, u saopštenju broj 27 navodi ubistvo Miloša Nikolića i još nekoliko pogubljenja koja su, prema tekstu saopštenja, izvršena na osnovu odluke Glavnog štaba. U njemu se upozorava da će OVK doći i na vrata drugih kojima će izreći „zasluženu kaznu“.
Prema pretresnom veću, Behajdin Alaći je 11. juna 1998. godine priveden u štab OVK u Drenovcu, ubrzo nakon što su tamo stigli Tači i Veselji.
Pre nestanka, Alaći je bio pod nadzorom obaveštajne službe OVK. Sud je takođe utvrdio da je nakon ubistva, kako bi se prikrila odgovornost, objavljeno Saopštenje OVK br. 61, u kojem se tvrdilo da je Alaći poginuo kao mučenik u borbi. Hašim Tači je, prema nalazima sudskog veća, učestvovao u lišavanju slobode, odvođenje i ubistvu Behajdina Alaćija.
Nakon rata, prema presudi, Tači, Veselji i Azem Silja, takođe član Glavnog štaba OVK, pokušali su ubediti njegovu porodicu da odustane od potrage za pravdom i istinom, putem ponuda mita i obećanja. U završnoj reči u prvostepenom postupku tužiteljka Vest je citirala svedokinju pod brojem 72, koja je izgubila supruga i sina i koji se i dalje vode kao nestali:
„Ići ću do kraja sveta samo kako bih stigla do istine. Dokle god budem mogla neću odustati, sve dok ne saznam istinu i samo istinu i nastaviću da odlazim kuda me god pozovu. Neću se zaustaviti. Umreći zajedno sa svojim bolom i ranom u srcu.”
Zastrašivanje i uticaj na svedoke u pritvoru
Posebna specifičnost ovog postupka, koja je direktno uticala na same iskaze i bezbednost žrtava, jeste masovno zastrašivanje. Zbog toga je protiv Hašima Tačija pokrenut i odvojeni postupak za ometanje pravde.
Prema navodima optužnice iz tog procesa, Tači je tokom poseta u pritvoru u Hagu saradnicima odao identitet šest zaštićenih svedoka. On je preko posrednika slao detaljna uputstva i bukvalno „pisao iskaze“ koje svedoci i žrtve treba da daju pred sudom kako bi promenili svoje svedočenje i oslobodili ga krivice. Iz tog razloga, Specijalizovano tužilaštvo je za njega zatražilo dodatnih 6 godina zatvora.
Izvori:
- Završna reč zastupnika žrtava Simona Lawsa, 10. februara 2026. godine
- Završna reč tužiteljke Rebeke Vest, 9. februar 2026. godine
- Sažetak prvostepene presude u predmetu Specijalizovani tužilac protiv Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija (predmet KSC-BC-2020-06) 16. septembar 2026. godine
- Skupština Kosova, Deklaracija u vezi s presudom Specijalizovanih Komora u Hagu protiv vođa OVK, 28. Septembar 2026.
Izradu i objavljivanje ovog dokumenta podržala je Kosovska Fondacija za Civilno Društvo (KCSF) programom ‘EJA Kosovo’, koji sufinansiraju Švajcarska Agencija za Razvoj i Saradnju (SDC) i Švedska. Sadržaj ovog dokumenta odgovornost je NVO Aktiv i ne predstavlja stavove KCSF-a, SDC-a ili Švedske.
