Institucije kao što su sudovi i komisije za istinu i Pomirenje su elementi međunarodno uspostavljenog alata za tranzicionu pravdu. Takve mere su retko održive ili na snazi nakon pojave masovnog nasilja. Oni koji su pogođeni tada moraju sami da se aktiviraju kako bi obnovili društvene odnose. Civilno društvo igra važnu ulogu u ovim promenama, ali civilno društvo takođe treba da bude konsultovano kako bi se zajednice fokusirale na kontinuirane društvene nepravde za koje veruju da su u osnovi ovog nasilja.
Kako civilno društvo može da promoviše medjuetničko razumevanje ne prvenstveno kao tranzicionog, već kao transformativnog i performativnog. Na ovaj način lokalno vođeni mehanizmi tranzicione pravde bave se ne samo prošlošću i nasleđem nasilja, već i nasleđem harmonije i mira, te pojavama integrativnih sredstava za budućnost.
Razni oblici umetnosti mogu da se pretvaraju u snagu koja ima za cilj da reintegriše društvo podeljeno nasiljem i ujedini ga tako da se odupre potiskivanju od strane političkih elita. Mladi ljudi su igrali i moraju igrati važnu ulogu u ovoj dinamici. Potraga za pomirenjem mora da bude imperativ svih društvenih slojeva i etničkih grupa, jer se na ovaj način pretvara u širu borbu za socijalnu pravdu i održivi mir.
Nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji
Zemlje bivše Jugoslavije preduzele su niz inicijativa za tranzicionu pravdu i pomirenje kako bi se pozabavile nasleđem ratova iz devedesetih i dubokim političkim i društvenim podelama koje su nastale. Praktičari tranzicione pravde se sve više slažu da, kako bi podstakla značajne promene, tranziciona pravda mora ići dalje od hibridnih i nacionalnih suđenja za ratne zločine i malo ozbiljnije se pobavi restorativnom pravdom, te integracijom najugroženijih grupa pogođenih sukobom kao što su: žrtve rata, porodice nestalih, žene i deca.
Međunarodna zajednica se od Dejtonskog sporazuma više fokusirala na krivično parvna suđenja, te na procesuiranje ratnih zločina i uspostavljanje međunardonog hibridnog suda za zločine u bivšoj Jugoslaviji (ICTY), dok se u isto vreme tražilo da se Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina ozbiljno potrude da pronađu tzv. sitne ribe i sude im u lokalnim sudovima za ratne zločine. Ni Kosovo nije bio drugačiji slučaj, niti su Kosovari pokazali volju i hrabrost da se bave slučajevima ratnih zločina, niti je međunarodna zajednica imala puno poverenje da prepusti kosovskom pravosuđu da se bavi ovim pitanjima. Prvo UNMIK, a posle EULEX su nastavili da vode sudske procese za ratne zločine, ipak ne mnogo uspešno.
Ali najveći teret je ipak ostao na plećima civilnog društva, koje ni u jednom trenutku nije prestalo sa radom na polju suočavanja sa prošlošću i koje je na sebe preuzelo još veći teret koji nije bilo spremno da podnese.
Civilno društvo ne samo da je na sebe preuzelo teret koji mu nije pripadao, već je verovalo da će do promena i integracije društava doći u kraćem vremenskom periodu nego što je to bilo zamišljeno.
Za ove dve i po decenije od završetka rata u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, preduzete su mnoge inicijative na polju tranzicione pravde, i civilno društvo nije prestalo da traži alternative koje bi omogućile stvarnije suočavanje dojučerašnjih suseda.
Uprkos istraživanjima o dokumentaciji, arhiviranju, stalnom zagovaranju i intervenciji u izmeni loših politika o pitanjima suočavanja sa prošlošću, kao i nizu inicijativa za zbližavanje zajednica kroz umetnost, civilno društvo nastavlja da igra važnu ulogu, ali još uvek nismo postigli trajni mir u regionu. Civilno društvo veoma često zaboravlja da je ona samo jedna kockica u slagalici i da ne može da radi na pomirenju bez angažovanja još nekoliko važnih aktera.
Dok civilno društvo ne shvati da samo ne može da stvori prostor za pomirenje, jer nema ni moć ni legitimitet da tako nešto garantuje, ono mora shvatiti da ima dovoljno granica i mora da radi u tim okvirima. Jedna stvar koja nam svima nedostaje u regionu, a posebno na Kosovu, jeste činjenica da civilno društvo mora pronaći način da savetuje i izgradi mostove sa političarima, te da bude više strateški fokusirana ka svom pristupu tranzicionoj pravdi na Kosovu. To znači da treba da govori jednim glasom i stvori viziju za suočavanje s prošlošću. Njegova strategija treba da uključi: osmišljavanje konkretnih poruka da objasni zašto je suočavanje s prošlošću važno za Kosovo, uključujući i rodnu perspektivu, te definisanje kratkoročnih i dugoročnih merila za procenu napretka i mapiranje onoga što je do sada urađeno na polju tranzicione pravde, te da li i gde praznine i dalje postoje.
Civilno društvo treba da investira u jačanje svoje ekspertize u vezi sa interakcijom sa političkim procesima i u pregovorima uopšte, kao i sa načinom na koji vlada svojim funkcijama. Ovo bi se moglo uraditi kroz međusobne razmene sa OCD iz drugih zemalja, te zemljama koje imaju iskustva u ovom pogledu.
Prema ranijim studijama o efektima međunarodnih krivičnih suđenja, one nisu uspele da promovišu pomirenje, već su ga ometali umanjujući osećaj postizanja pravde kod žrtava. Politički propagandisti i lokalni mediji u regionu i na Kosovu koristili su rezultate suđenja za ratne zločine kako bi svoju nacionalnu grupu prikazali kao kolektivnu žrtvu.
Međutim, sve je uvreženiji stav da mehanizmi traženja istine ne bi trebalo da teže uspostavljanju jedinstvene „istine“ u podeljenim društvima, sve dok su memorijali širom regiona uglavnom zasnovani na jednostranom obrascu, te priznavanju žrtve isključivo jedne grupe i/ili sramote „druge“.
Mladi mogu preko raznih aktivnosti da traže od institucija da arhivske i probne dokumente budu pristupačnija, a umetnost i performansa mogu postati „strateški prostor za suočavanje s prošlošću“, koji zahteva uključivanje mladih umetnika u proizvodnju inkluzivnih kontra-narativa o ratovima u bivšoj Jugoslaviji.
Sporan i dvosmislen, ali neophodan proces pomirenja u postkonfliktnim prostorima je, eksplicitno, a i implicitno, oblikovao politike tranzicione pravde svugde u svetu, a koje teže uspostavljanju novih političkih stavova prema „drugima“ na način koji neguje poverenje. Neminovnost pomirenja zahteva značajno učešće države u procesu, kao i direktne intervencije organizacija civilnog društva. Sve je to mnogo verovatnije ukoliko je komunikacija bivših protivnika potpomognuta naporima pomirenja kroz umetnost.
Nora Ahmetaj je aktivistkinja za ljudska prava, kako na Kosovu, tako i u regionu, feministkinja i magistar filozofije sa studija o transformaciji mira i sukoba. Dugo vremena je istraživač restorativne pravde.
