„Počeli smo da izjednačavamo istinu sa lošim vestima i nismo više želeli loše vesti, ma koliko bile istinite ili važne za naše zdravlje kao nacije“, napisao je Užičanin Stiv (Stojan) Tešić, Oskarom ovenčani američki scenarista, dramuturg i književnik*, početkom 1992. godine u tekstu pod naslovom „Vlada laži“ (A government of lies) objavljenom u Nejšnu (The Nation), najstarijem kontinuirano štampanom nedeljniku u Sjedinjenim Američkim Državama. Tešić, koji je inače kumovao danas široko rasprostranjenom terminu “postistina”, u momentu objavljivanja teksta navršavao je četvrtu deceniju života u SAD i, naravno, analizirao prilike u američkom društvu, verovatno i ne slutivši da su neke teze koje je izneo vizionarske i danas vrlo primenjive na veliki deo demokratskog sveta, pa i naš, koliko god da je tu teško svrstati i Zapadni Balkan.
Definicija pomirenja
Prema rečniku Matice srpske, pomirenje je „uspostavljanje mira“, a pomiriti znači „učiniti da neko bude u miru s onim s kojim se svađao, borio itd“, odnosno „spojiti dve ili više različitih stvari, naći ravnotežu između dva ili više različitih fenomena“.
Na upit o značenju pomirenja na portalu dictionary.cambridge.org dobija se odgovor da je to „situacija u kojoj se dve osobe ili grupe ljudi ponovo sprijateljuju nakon što su se posvađale“, odnosno da je u pitanju „proces usklađivanja dva suprotna uverenja, ideje ili situacije“.
Nešto je šira definicija koju na istoj internet adresi nudi Američki rečnik u kom se navodi da je pomirenje „proces ponovnog uspostavljanja prijateljstva dvoje ljudi ili grupe ljudi nakon što su se ozbiljno posvađali ili sukobili i držali odvojeno jedni od drugih, ili situacija u kojoj se to dešava.
Pomirenje se, dakle, na osnovu ovih definicija može shvatiti i kao proces postizanja ravnoteže za koji je potrebna odgovarajuća situacija. Da li su stvari zaista tako jednostavne?
„Pravo pomirenje nikada nije jeftino, jer se ono zasniva na praštanju, koje je skupo. Praštanje, pak, zavisi od kajanja, koje se bazira na prepoznavanju loših dela, a time i na razotkrivanju istine. Čovek ne može oprostiti ono što ne zna“, kazao je anglikanski nadbiskup i borac protiv aparthejda Dezmond Tutu povodom svog imenovanja za člana Komisije za isitnu i pomirenje u Južnoj Africi 30. novembra 1995. godine od strane Nelsona Mendele.
Ravnoteža: Jezik mržnje
Iako osnovni posao medija nije da miri, već da informiše ili istražuje, njihova uloga izuzetno utiče na razlike i podele u društvu.
Na javnoj sceni Prištine i Beograda se „druga strana“ u značajnom delu medija i dalje najčešće predstavlja generalizovano i stereotipno, pa i kao simbol i merna jedinica samog zla.
Aleksandar Vulin je, gostujući u programu TV Pink, 20. maja ove godine poručio:
„Šiptari su kroz istoriju bili bašibozuk**, što će reći pomoćne trupe nekog velikog. Tako su bili bašibozuk Otomanskom carstvu, tako su za Austrougare ubijali promrzle i zaostale srpske vojnike, tako su za italijanske fašiste i nemačke naciste pravili Veliku Albaniju, formirali baliste, ubijali Srbe gde god su mogli i kako su mogli, tako su na račun NATO-a izginuli 1999. godine, ne bi li NATO paktu dali priliku da bombarduje Srbiju i sad ponovo nude svoje glave, jer oni nikom nisu potrebni“, kazao je (još neko vreme?) aktuelni ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije i bivši direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju.
Njegove višestruko uvredljive navode su preneli: Tanjug, Kurir, Insajder, 24sedam.rs, dok je u izveštaju Bete termin „Šiptari“ zamenjen izrazom „Albanci“, a vest su preuzeli i objavili Danas i N1.
Naslovi u srpskim tabloidima često pozivaju na netrpeljivost i mržnju. Radio Goraždevac je početkom aprila debankovao vest objavljenu na portalu tabloida Alo! pod naslovom „“HVALA VAM ŠTO STE UBIJALI SRBE, Sramna objava Vjose Osmani: Sprečili ste genocid!”.
Iako se u javnosti kosovskih Albanaca često čuje da se pogrdni termin za Srbe “Škije” (shkije) retko koristi u javnom govoru i medijima to, naravno, ne odgovara isitini do kraja.
Portal ekonomiaonline.com je početkom aprila ove godine izvestio o Fejsbuk postu Patriota Brahimija koji je protestvovao zbog neuspeha prilikom pokušaja upošljavanja u KEK-u. On se obratio Vladi Kosova koju predvodi Aljbin Kurti rečima „crnji ste od škija, ovde se zna da ste korumpirana vlast i da ste nečistog morala“.
Portal gazetaexpress.com je 16. maja izvestio da su navijači Peći u polufinalnoj utakmici plej ofa košarkaške Super lige protiv Trepče skandirali: „Vi ste škije“, obraćajući se gostujućim navijačima koji su ih „provocirali podizanjem tri prsta“.
Fljorim Ejupi je svojevremeno hapšen za podmetanje eksploziva pod autobus Niš ekspresa u Livadicama, a potom doveden i u vezu sa ubistvom Olivera Ivanovića od strane predsednika Srbije Aleksandra Vučića. On je, gostujući u emisiji „Debat Plus“ kosovske televizije Dukađini (Dukagjini), krajem decembra 2020. rekao:
„Te škije i udbaši su sve uspeli da mi zalepe, videli su me na Kosovu… Zato hvala Bogu za državu u kojoj sam što se ne bave beskorisnim Vučićevim izjavama, nemačka država zna gde su, imam ih u školi, udbaši, Vučić ih je džaba tu stavio“, rekao je Ejupi. Njegove navode je preneo portal reporteri.net.
Ovakvih primera korišćenja jezika mržnje još uvek ima, nažalost, mnogo na obe strane.
Situacija: Negativna uloga medija
Nedostatak sadržaja u medijima koji se tiču običnih građana, nepoznavanje jezika druge zajednice, ekonomska (ne)održivost medija, kao i (ne)odogovornost i (ne)saradnja novinara su, između ostalog, posledica činjenice da su „nacionalne podele na Kosovu ostale okamenjene nakon 1999. godine u društvu nezaceljenom od ratnih rana“, kako se navodi u studiji o ključnim problemima kosovskih Srba „Ključ“ koju je krajem aprila 2022. predstavila Radio Kim medija grup (Radio Kim Media Group) u okviru inicijative Open.
Predstave nacije kao zajednice mučenika, života koji je neprestano ugrožen borbom protiv neprijatelja koji stalno preti i najava skorašnje odlučujuće bitke za opstanak u uslovima neprekidnog vanrednog stanja su višedecenijske svakodnevne karakteristike života na Kosovu.
Imajući u vidu napred navedeno, ne treba da čudi što se informacijama koje mejnstrim mediji prenose iz „komšiluka“ uglavnom naglašava ono što je negativno. Više se radi na razdvajanju, nego na spajanju i traženju zajedničkog, prenaglašava se (junačka ili mučenička) prošlost i daje prostor senzacionalizmu, pa životne priče „običnih ljudi“ ostaju u senci davnih i ne tako davnih događaja, crne hronike i političara.
Letimičan pogled na medijsko izveštavanje o događajima na Kosovu i u vezi sa Kosovom je sasvim dovoljan da se stekne uvid u dominaciju „visoke politike“. Opseg tema je ograničen i one se neprestano ponavljaju, najčešće u vidu stavova i mišljenja o pitanju statusa Kosova, odnosno o finalnom ili sveobuhvatnom dogovoru dve strane u kontekstu formalno neprekinutog dijaloga Beograda i Prištine.
Izjave političara, najave događaja, procene rezultata pregovora i susreti zvaničnika (bilateralni ili multilateralni, forumski) od očiju javnosti kriju događaje iz svakodnevnog života, kao da sve zavisi samo od statusa i kao da nema smisla izveštavati o drugim događajima i problemima dok taj, najveći od svih, ne bude rešen.
Ovaj trend nameće politička elita zato što na taj način potreba da se reguliše život lokalnih zajednica, briga o građanima i istinska posvećenost rešavanju njihovih problema padaju u drugi plan. Zanemarivanje svakodnevnog života tako postaje previd koji rezultira, a to će verovatno potrajati, stvaranjem virtuelnih medijskih sadržaja.
U tom smislu, vrlo su ilustrativni primeri izjava kosovskog premijera Aljbina Kurtija i šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petra Petkovića. Naime, govoreći o izborima u Srbiji u kontekstu Preševa, Bujanovca i Medveđe, Kurti je rekao da je „Srbija sprovela tiho etničko čišćenje“, dok u slučaju eventualnog osnivanja Zajednice srpskih opština (ZSO) tvrdi da bi „Kosovo postalo nova Bosna, nefunkcionalna država“, te da je „ZSO želja Beograda, a ne Srba sa Kosova“. Mišljenja je i da „na Kosovu nema incidenata između Albanaca i Srba“, kao i da je Kosovo „najdemokratskija zemlja u regionu“. Petković, sa druge strane, navodi da „Priština na čelu sa Кurtijem klizi u radikalni ekstremizam, u kome se sporazumi ne poštuju, već se direktno urušavaju“.
U medijima je u više navrata zabeleženo i da premijer Kurti predsednika Srbije Aleksandra Vučića naziva „malim Putinom“, a da ljudi iz Vučićevog okruženja Kurtija nazivaju „malim Hitlerom“.
U međuvremenu, Srbi i Albanci na Kosovu nastavljaju da žive u paralelnim svetovima, gotovo bez ikakve svesti jedni o drugima. Svako plasira informacije po svom ukusu, pa albanski mediji na Kosovu veoma retko izveštavaju iz sredina sa srpskom većinom i obrnuto.
„Stalno se pitamo zašto nivoi inteligencije i kompetencije naše dece, mereni svim našim testovima, neprestano opadaju. Razlog je vrlo jednostavan: ne želimo da budu dobro obrazovana. Poslednje što sada želimo jeste da nas jedna intelektualno i duhovno snažna generacija suoči sa pitanjem šta smo uradili ovoj zemlji“, naveo je Stiv Tešić u pomenutom tekstu iz 1992. godine.
Utvrditi celovitu, što je moguće konkretniju i na pouzdanim podacima baziranu istinu o žrtvama, zločincima, zločinima, o pozitivnim primerima i o inicijativama u vezi istine i pomirenja je posebno teško ako se ima u vidu da se u udžbeniku iz nastavnog predmeta Priroda i društvo za četvrti razred osnovne škole u lekciji pod nazivom „Jugoslavija i Srbija posle Drugog svetskog rata“ navodi:
„Posledica ratnih sukoba na jugoslovenskom prostoru devedesetih godina 20. veka bilo je stvaranje novih država. Sve republike nekadašnje SFRJ postale su samostalne države, a republike Srbija i Crna Gora su zajedno osnovale treću jugoslovensku državu – Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Nju su tokom proleća 1999. svakodnevno bombardovale snage NATO-a zbog krize na Kosovu i Metohiji. U ovom bombardovanju stradalo je mnogo ljudi i uništene su brojne zgrade, fabrike, putevi, mostovi i drugo“.
Na časovima moje kćerke u njenoj osnovnoj školi uopšte nije bilo razgovora o razlozima za krizu i NATO bombardovanje, niti o stradanju „mnogo ljudi“. Dakle, samo je Srbija žrtva i računaju se samo srpske žrtve.
Ovakvo osnovno obrazovanje uvod je u isključivost, odnosno nespremnost da se slušaju drugi, u optuživanje neistomišljenika kao osnovni model komunikacije, pravljenje hijerarhije među žrtvama, formiranje isključujućeg pojma žrtve (priznavanje jednih uz istovremeno ignorisanje drugih žrtava), kao i apstraktno bavljenje njima i prihvatanje samo jednog dela istine.
„Lako ćemo oprostiti detetu koje se boji mraka. Stvarna tragedija su ljudi koji se boje svetla“, pisao je svojevremeno otac ontološke podele stvarnosti Platon.
Prema prema podacima Fonda za humanitarno pravo (FHP) u toj vojnoj intervenciji NATO pakta, koja je trajala 78 dana pod nazivom „Operacija savezničkih snaga“ (Operation Allied Force), poginule su 754 osobe: 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga, od toga 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 romskih civila i 14 drugih nacionalnosti. Na teritoriji Srbije stradalo je 260 ljudi, u Crnoj Gori 10, a 484 na Kosovu.
Doprinos pojedinih nezavisnih medija rasvetljavanju prošlosti i pomirenju je, iako značajan, nedovoljan zbog njihovog raznim faktorima ograničenog uticaja na javno mnjenje.
Događaji iz prošlosti, kao i oni aktuelni se prikazuju jednostrano, uprošćeno, crno-belo i na taj način se potpomaže održavanje postojećih stereotipa i predrasuda. Konfliktima se manipuliše – da li će biti medijski propraćeni ili ne, zavisi od političke „upotrebljivosti“ u datom momentu.
Tragični sukob u Ukrajini je najsvežiji globalni primer medijske manipulacije na svim stranama. Paralelno sa događanjima na ratištu traje i, jednako surov kao i onaj na frontu, medijski i informacioni rat koji ovoga puta izgleda mnogo drugačije nego bilo koji prethodni.
Prema istraživanju „Otvorenost srpskih medija na Kosovu“, među Srbima na Kosovu najveće nepoverenje vlada prema informacijama iz albanskih medija – uopšte nema poverenje 62,1%, a uglavnom nema poverenje 22,3% ispitanih.
Delimičan razlog nepoverenja sasvim sigurno potiče još iz marta 2004. godine kada je Radio-televizija Kosova (RTK) emitovala lažnu vest o utapanju dvoje albanske dece u selu Čabra koju su, kako je tada prvobitno navedeno, u Ibar navodno oterali Srbi, a koja je poslužila kao okidač za dvodnevne nemire širom Kosova.
Da istorija ne prestaje da se ponavlja svedok je i agencija Kosova Press koja je objavila lažnu vest o tome kako je jedan metak (možda zalutali) postao bomba, granata, projektil, napad i haos 17. oktobra prošle godine, kada je to bilo posebno opasno jer je publikovano u jeku kriznih, te političko i bezbednosno vrlo osetljvih situacija.
Proces: Zatvorenost i nesaradnja
Novinarka i urednica informativnog programa RTV Kim Zorica Vorgučić je krajem februara osvojila prvu nagradu na medijskom konkursu Inicijative za mirne promene (Peaceful Change initiative, PCi) u kategoriji audio-vizuelni format na temu multietnički suživot na Kosovu i u Srbiji za 2021. godinu. Televizijski prilog pod naslovom „Zašto je važno da govorimo jezik svojih komšija?“ koji je proizveden uz podršku Britiš Kaunsila (British Council) i na programima i platformama RTV Kim emitovan marta prošle godine, jednoglasno je najboljim ocenio žiri u sastavu: Tamara Skrozza, Jelena Obućina i Milivoje Mihailović. Inicijativa za mirne promene (PCi) je međunarodna nezavisna nevladina organizacija koja se bavi pomaganjem društvima u sprovođenju značajnih promena na nenasilan način, ali i izgradnji odnosa koji omogućavaju dugotrajni mir. Osim autorki priloga, nagrada je dodeljena i RTV Kim kao mediju.
Nagrade PCi su početkom marta dodeljene i albanskim redakcijama u Prištini. Koliko mi je poznato, nijedna nije dodeljena za priču koja je na bilo koji način uključivala Srbe.
Skupština Evropske federacije novinara (EFJ) je početkom juna 2018. u Lisabonu (Portugal) jednoglasno usvojila Rezoluciju o istragama ubistava novinara na Kosovu koju su predložili Udruženje novinara Srbije (UNS), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Sindikat novinara Srbije (SINOS) i Asocijacija novinara Kosova (AGK). Rezolucijom se tražila efikasna istraga ubistava i kidnapovanja 14 srpskih i albanskih novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine, a od EULEKS-a i Ujedinjenih nacija (UN) da sprovedu odluke Savetodavne komisije UN za ljudska prava kojima se traži rešavanje ovih slučajeva i obeštećenje porodica.
Tri godine kasnije, početkom oktobra 2021. u Zagrebu je na predlog Udruženja novinara Srbije (UNS), na Skupštini EFJ usvojena Rezolucija o neodložnom formiranju Međunarodne komisije za istragu ubistava i kidnapovanja novinara na Kosovu od 1998. do 2005. godine. U njoj je istaknuto da više od dve decenije niko nije odgovarao za 19 od ukupno 20 ubistava i kidnapovanja srpskih i albanskih novinara i medijskih radnika (jedno ubistvo je rešeno pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju), saopštio je tada UNS, koji je, uz SINOS, bio njen predlagač. Rezolucija je usvojena uz jedan uzdržan glas, ovoga puta predstavnika Asocijacije novinara Kosova.
Početkom decembra prošle godine je osmi put u poslednjih devet godina nedaleko od sela Zočišta u Metohiji nasilno uklonjena i uništena ploča na kojoj na srpskom i albanskom piše: „Ovde su 21.8.1998. godine otete naše kolege novinari Đuro Slavuj i Ranko Perenić – tražimo ih“. UNS i UNS na Kosovu su ploču prvi put postavili 2012. godine na godišnjicu otmice novinarske ekipe. Za višestruko rušenje ploče otetim novinarima policija je samo jednom pronašla počinioca. Šaban Beriša (47) uslovno je kažnjen sa tri meseca zatvora i 200 evra novčane globe za rušenje ploče. Iako je u policijskom izveštaju bilo navedeno da je njegovo delo etnički motivisano, suđeno mu je samo za uništavanje i oštećenje imovine. Spomen ploča otetim novinarima je deveti put postavljena na istom mestu početkom maja ove godine.
Tužna sudbina regionalnih Komisija za istinu i poverenje
U Srbiji se danas verovatno retko ko uopšte i seća da je svojevremeno, odlukom tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) dr Vojislava Koštunice, na brzinu i bez ozbiljne diskusije 2001. godine osnovana Komisija za istinu i pomirenje. Momenat njenog osnivanja (neposredno pred izručivanje Miloševića Tribunalu u Hagu), kao i činjenica da za tri godine postojanja Komisija nije značajno doprinela suočavanju sa prošlošću, razlog su ignorisanja od strane javnosti i diskreditovanja same ideje njenog postojanja. Ona je i formalno prestala da postoji tokom narednog postupka transformacije državne zajednice 2003. godine.
Bivši predsednik Kosova Hašim Tači je u februaru 2017. predstavio inicijativu o osnivanju nezavisne Komisije za utvrđivanje istine i pomirenje koja će „omogućiti otvoreni unutrašnji dijalog između zajednica na Kosovu“, kako je tada izvestio Radio Slobodna Evropa (RSE).
Civilna aktivistkinja i borkinja za ljudska prava Nora Ahmetaj koja je bila viši član Pripremnog tima za pripremu i uspostavljanje Komisije za istinu i pomirenje je nedavno navela da je ovaj tim završio predlog zakona za njeno uspostvavljanje i rad, ali da je nakon odlaska Tačija u Hag istekao mandat Pripremnog tima.
„Od tada, ja lično apsolutno ništa ne znam, čujem od raznih aktera, aktivista civilnog društva koji nemaju pojma o tranzicionoj pravdi i ljudskim pravima, a koji su razgovarali sa ekipom predsednice (Vjose Osmani) o detaljima oko Komisije za pomirenje, kad će to biti i slično. Međutim, ja lično nemam informacije, ali mogu da dođem do zaključka da ne vidim spremnost oko toga. Da li premijer i predsednica nemaju sinhronizovan poduhvat u vezi s tim ja ne znam, zato što nema transparentnosti, nema nikakvih kontakata“, rekla je ona gostujući u emisiji „Slobodno srpski“ početkom maja ove godine.
Važan preduslov promene trenutne uloge medija bila bi aktivna podrška vlasti procesima istine i pomirenja, ali nje nema, pa te teme jednostavno nikada nisu dobile istaknuto mesto i dovoljno prostora u uređivačkim politikama i programskim šemama. Imajući u vidu Tešićeve navode sa samog početka ovog teksta, verovatno nije ni čudo.
* Stiv Tešić je dramaturg, scenarista, romanopisac i dobitnik Oskara 1980. za scenario filma „Četiri prijatelja“ (Breaking Away, režija Piter Jejts).
** Bašibozuk, (turski başıbozuk), u prevodu – oštećene glave, bez glave, bez vođe. Neregularne vojne snage osmanske armije poznate po nedostatku discipline, pljački i brutalnosti.
Korisni linkovi:
https://www.thefreelibrary.com/A+government+of+lies.-a011665982
https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/reconciliation
https://kfos.org/publikacije/118/key-study-key-problems-kosovo-serbs
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/vlast-i-dalje-cuti-o-tacnom-broju-zrtava-bombardovanja/
https://www.radiokim.net/vesti/netacno/razotkrivanje-laznih-vesti-o-ratu-u-ukrajini.html
https://kfos.org/publikacije/99/otvorenost-srpskih-medija-na-kosovu
https://www.radiokim.net/vesti/drustvo/zasto-je-vazno-da-govorimo-jezik-svojih-komsija.html
https://www.radiokim.net/vesti/drustvo/dodeljene-pci-nagrade-novinarima-albanskih-redakcija.html
https://www.radiokim.net/vesti/hronika/deveti-put-postavljena-spomen-ploca-otetim-novinarima.html
