Nekada su se u školama bivše Jugoslavije, u višenacionalnim sredinama, učili jezici komšija. Tako su se na Kosovu učili albanski i srpski jezik i ta praksa je bez sumnje obogatila naše društvo. Velika je prednost poznavati jezik sredine u kojoj se živi jer se tako doprinosi boljoj komunikaciji, razumevanju i rušenju predrasuda koje imamo jedni o drugima.
Od raspada Jugoslavije mnogo ružnog nam se izdešavalo. Krvavi rat i ubijanja nisu mimoišli ni Kosovo. U takvoj atmosferi nikome više nije padalo na pamet da forsira učenje jezika svojih komšija.
Ipak, međunarodne misije na Kosovu vodile su računa o ravnopravnosti jezika, pa je u posleratnom periodu na snazi bila trojezičnost. Osim albanskog i srpskog, nezvanični službeni jezik bio je i engleski, kao jezik svestske diplomatije. Čak je engleski bio, ako tako mogu reći, etalon za tačnost nekog službenog dokumenta.
Ahtisarijev plan, na osnovu koga je u Prištini 2008. godine proglašena nezavisnost Kosova uz pomoć međunarodnih partnera, ozakonio je kroz Ustav dva službena jezika, albanski i srpski. Na nivou opština je dozvoljeno uvođenje i drugih jezika kao službenih, poput turskog, bosanskog i romskog, u zavisnosti od procenta zastupljenosti etničkih zajednica koje žive u određenim lokalnim samoupravama. Međutim, kada se uzme u obzir da Albanci čine više od 90 procenata kosovskog stanovništva, realno u praksi je ravnopravnost upotrebe službenih jezika teško ostvariti.
Iako još uvek pripadnici srednje i starije generacije Albanaca, koje su živele u vreme bivše Jugoslavije, u velikom broju govore srpski jezik, među mladima je to sve ređa pojava. Uzimajući pritom u obzir da su, kako vreme protiče, mnogi Albanci koji poznaju srpski jezik već otišli u penziju ili su pri kraju svog radnog veka, može se zaključiti da je sve manje zaposlenih u državnim institucijama koji govore i albanski i srpski jezik.
Srbima je potrebnije znanje albanskog ali ne i obrnuto
Iako su na Kosovu službeni jezici i albanski i srpski, pripadnici srpske zajednice svakako nisu u istom položaju u odnosu na Albance. Većinska zajednica nema veliku potrebu za srpskim u svakodnevnom životu, dok Srbi itekako imaju potrebu za albanskim. Srbima koji žive na Kosovu albanski jezik je potreban kako za obavljanje najobičnije kupovine i prevoza, tako i za završavanje administrativnih poslova. Stoga je Srbima mnogo potrebnije da albanski jezik poznaju barem na elementarnom nivou. Albancima je poznavanje srpskog jezika, može se reći, potrebnije kada su van granica Kosova, u zemljama regiona, ali u tim slučajevima može da posluži i engleski jezik.
Nesrpske manjine koje se školuju u okviru kosovskog obrazovnog sistema u osnovnoj i srednjoj školi, na nastavi na bosanskom i turskom jeziku, imaju obavezan predmet albanski jezik. To je bila praksa na Kosovu i za vreme socijalističke Jugoslavije. Međutim, od rata na ovamo, albanska i srpska deca u školama obrazuju se prema različitim planovima i programima Prištine i Beograda. Zajedničko im je što uče samo strane jezike, poput engleskog i nemačkog, ali ne i službene jezike Kosova.
Zašto, međutim, moramo uništiti sve što je bilo dobro? Zašto da se ne uvede ponovo, barem kao izborni predmet, albanski jezik u nastavi na srpskom i obrnuto, srpski u nastavi na albanskom?
Vrlo dobro mi je poznato da nakon ratnih dešavanja na Kosovu mnogi Albanci ne žele da čuju za srpski jezik i obrnuto. Međutim, uvođenjem izbornog predmeta u školama pružila bi se šansa barem onima koji žele da uče jezik svojih komšija. Pritom, nije za zanemariti naučne studije koje ukazuju da deca koja govore više jezika imaju i fleksibilnije mozgove i mogu ranije da razviju suosećanje i bolje da razumeju da drugi ljudi imaju drugačije želje, drugačija mišljenja i drugačiju percepciju od njih samih.
Insistirati na učenju službenih jezika
Ustav i zakoni Kosova obavezuju sve kosovske institucije na upotrebu dvojezičnosti, ali u praksi je realizacija propisanog zakona slaba. Više je razloga zbog kojih se dvojezičnost ne primenjuje kako bi trebalo, počevši od nedovoljne političke volje, pa do finansijskih, tehničkih i ljudskih (ne)mogućnosti.
Međunarodne misije i diplomatske službe su odmah nakon rata zaposlile najbolje prevodioce, tako da kosovske institucije i nemaju neki veliki izbor dobrih prevodilaca sa albansko na srpski jezik. Kako učenje službenih jezika nije obavezno u školama, a na Univerzitetima u Prištini i Severnoj Mitrovici ni 20 godina nakon rata ne postoje katedre za učenje srpskog odnosno albanskog jezika, logično je da profesionalnih prevodilaca nije i neće biti u skorije vreme. Čak i u Skupštini Kosova, kao najvišoj zakonodavnoj instituciji, prevod je lošeg kvaliteta, bilo usmeni ili pisani. Ništa bolja situacija nije ni sa Vladom ni sa njenim Ministarstvima.
Ne bi smo bili korektni kada bi smo rekli da uopšte nema dobre volje da se Zakon o upotrebi jezika primenjuje. Vlada Kosova je 2012. godine formirala Kancelariju poverenika za jezike, koja je mnogo toga uradila i na insistiranju da se institucije prizdražavaju zakona i na promovisanju svesti kod građana iz svih zajednica o važnosti učenja jezika radi bolje komunikacije i razumevanja. Kao novinarka redakcije na srpskom jeziku RTK Radija, lično sam dosta sarađivala sa tom Kancelarijom, tako što sam sugerisala kod koje institucije treba tražiti prevod ili sam pak hvalila dobru praksu kod onih koje su se pridržavale Zakona o upotrebi jezika.
Iz svog iskustva mogu reći da najveći broj kosovskih političara i predstavnika raznih institucija, kao i obični građani iz albanske zajednice, ne odbijaju da nama novinarima daju izjave na srpskom jeziku, čak i kada im srpski nije na zadovoljavajućem nivou. Volja kod ljudi uglavnom postoji, ali kada je reč o službenim dokumentima i saopštenjima situacija je mnogo teža.
Činjenica da govorim i srpski i albanski jezik meni kao novinaru je velika prednost u profesionalnom radu. Isto tako sam svesna koliko nepoznavanje oba jezika mojim kolegama otežava svakodnevni posao. Upravo zato sam smatrala za svoju obavezu da kroz dobrovoljnu saradnju sa Kancelarijom poverenika za jezike barem malo doprinesem da se situacija poboljša.
Da na Kosovu ima dosta ljudi koji su svesni potrebe poznavanja jezika, ako se već živi u višenacionalnoj i višejezičkoj sredini, pokazuje i primer saradnje Misije OEBS-a na Kosovu sa javnim servisom Radio-televizijom Kosova (RTK) na organizovanju besplatnih kurseva za učenje albanskog i srpskog jezika. Upravo je jedan takav kurs u toku, online putem u skladu sa epidemiološkom situacijom, koji koleginice iz moje redakcije rado pohađaju.
Zaintresovanost za učenje službenih jezika postoji i na tome treba mnogo više insistirati zarad dobrobiti svih nas koji živimo na Kosovu. Možda bi trebalo da se ugledamo na kulturne radnike. Najbolji primer je nedavno gostovanje pozorišne predstave iz Beograda koja je u Prištini naišla na odličan prijem. Jezik baš nimalo nije bio prepreka da se uživa u odličnoj predstavi i još boljoj glumi. Zato smatram da je potrebno da se svi mi koji živimo na ovim prostorima potrudimo kako se ne bi uništilo sve što je bilo dobro i kako bi se obezbedila svetlija budućnost našoj deci.
