Ovaj tekst ima ambicioznu nameru da se suprostavi „epidemiji” dvosmisla, banalnosti i „dozvoljenih laži” koji već godinama prati dijalog Srbije i Kosova i pokuša da jezikom lišenim svake dvosmislenosti protumači šta se krije iza trenutnog meteža. Stavovi su lični i kao takvi podložni grešci, ali su utemeljeni i zasnovani na objektivnoj analizi, i dugogodišnjim profesionalnim bavljenjem autora ovom temom.
Prvo i logično pitanje gde je „zapelo”? Do toga je došlo kada je odlazeća administracija EU diplomatije (EEAS), na čelu sa Federikom Mogerini, opijena prospektom ličnog uspeha, poverovala obećanjima da se može postići brzi dogovor uz korekciju granica, i otvorila se za tu mogućnost. Tačnije, u pitanju je nečinjenje. Evropska Unija NIJE odbacila predlog o korekciji granica, predlog koji ništavnim čini celokupan tok Briselskog dijaloga i time poslala jasnu poruku da svi do tada postignuti sporazumi i nisu obavezujući jer, eto može se govoriti i o nekim drugim rešenjima. U tom trenutku, obe strane napuštaju liniju implementacije sporazuma postignutih u Briselu, a međunarodni pritisak nestaje, pa nastaje zastoj koji traje do današnjeg dana.
Gde smo sada? Jedino što je izvesno u ovom trenutku je konsenzus velikih zapadnih demokratija, da kosovska državnost nije dovršena priča i da je potreban dodatni napor da se posao završi. Napori u tom smeru su u ćorsokaku, jer se EU (tačnije Nemačka i Francuska) i SAD ne slažu oko modaliteta u kojem će se taj cilj postići. To neslaganje, svoju najvidljiviju formu ima u žestokoj diplomatskoj borbi oko formata u kom će se dijalog nastaviti, borbi koja se ovih dana rasplamsala do neviđenih granica.
Zašto je važan format dijaloga, oko koga se spore zapadni saveznici? Format dijaloga je važan zato što postavlja krajnje okvire za rešenja. Postoje dva koloseka koji vode do različitih ishoda:
SAD model. Ukoliko pregovori započnu u formatu koji propagiraju Sjedinjene Američke Države, pregovora u klasičnoj formi i neće biti već će se Srbija i Kosovo izjašnjavati o unapred pripremljenom planu koji uključuje razmenu teritorija. EU model. Ukoliko se pregovori započnu u formatu koji predlaže EU, to će suštinski značiti oživljavanje procesa Briselskog dijaloga. Razmena teritorija neće biti predmet, pa tako ni ishod tih razgovora, a proces će biti znatno duži, jer će morati da počne revitalizacijom dogovora postignutih pre zastoja, dakle razgovaraće se i o pravima srpske zajednice na Kosovu, osnivanju Zajednice srpskih opština, itd, dakle idejama koje scenario razgraničenja stavlja ad acta.
U tom kontekstu vrlo je lako protumačiti i „šokantne” izjave kosovskih lidera, Premijera Avdulaha Hotija koji je izjavio da „želi da radi na osnivanju ZSO”, što je u stvari poruka da želi EU format, tj. izjavu Predsednika Tačija da ne želi da se sretne sa EU izaslanikom Lajčakom, što je otvorena poruka da želi SAD format.
Otkud promena stava kod SAD? Iako se tako čini, SAD suštinski nisu promenile stav prema Kosovu. Cilj je i dalje nezavisno i međunarodno priznato Kosovo. Jedina promena je da je nova administracija pragmatično priznala da u tom procesu treba da dobije nešto i strana (čovek) koji će to omogućiti. Srbija. Takav stav SAD je utemeljen na realnoj proceni prospekta dalje integracije Kosova u međunarodne tokove. Kosovo je na međunarodnom planu postiglo sve što se može postići bez Srbije. Priznanja, članstva u međunarodnim organizacijama, itd. Napredak Kosova u tom pravcu je sada moguć samo uz priznanje od strane Srbije, što njoj daje neočekivano veliki uticaj na celokupan proces. SAD su to pragmatično razumele i podržale ideju koja vodi do priznanja, uz, za njih prihvatljive, ustupke.
Šta je želi EU? Evropska Unija, uprkos nekim izjavama njenih zvaničnika, na Kosovo u ovom trenutku ne gleda kao na svoj prioritet. EU je suočena sa suštinskim pitanjima sopstvenog uređenja, odlazak jedne od najuticajnijih i najvećih zemalja, Velike Britanije, kolaps iluzije o evropskoj solidarnosti tokom COVID-19 pandemije, i njene neminovne ekonomske posledice su njeni prioriteti. Dakle, EU je fokusirana na internu konsolidaciju, a proces širenja je privremeno obustavljen. Zato EU trenutno nema šta da ponudi Kosovu i Srbiji (viznu liberalizaciju, napredak ka članstvu, itd). Nema šargarepe, pa nema ni štapa. Zbog toga EU tj. njeni lideri, Nemačka i Francuska, žele da revitalizuju Briselski dijalog, kao kontrolisani i dugotrajni proces, koji će im dati mogućnost da u životu održavaju prospekt integracije Zapadnog Balkana (do bolje šargarepe) i spreče neka rešenja koja ugrožavaju stabilnost na njenim granicama. A plan razgraničenja se vidi kao takav. Dakle EU žuri da započne proces kako ih SAD ne bi pretekle, ali ne žuri da ga završi.
Šta želi Kosovo? Kosovski političari pokazuju nostalgiju za dosadašnjim formatima međunarodnog angažmana po pitanju Kosova, procese poput Rambujea, Kumanova ili međunarodne mobilizacije oko priznanja nezavisnosti. Dakle, format razgovora u kome je nepoznanica samo koliko oštro kazniti Srbiju. U situaciji kada vodeće diplomatije zapadnog sveta, priznaju legitimnost zahteva Srbija, tj. vodeće stranke da „i ona nešto dobije”, kosovski političari su podeljeni, iznenađeni, pa i razočarani. Jedini zajednički imenitelj im je crvena linija, da posle zaršetka tih razgovora, bilo u kom formatu da se vode, Srbija mora priznati Kosovo. A trenutno se vodi borba oko toga kako će se do toga doći, kroz novu realnost dakle ustupke, ili starim stavom da Srbiju treba pritiscima naterati na priznanje. Druga opcija je naizgled izgubila političku podršku, ali je i te kako snažna među glasačima, te kao takva podložna populističkim zloupotrebama.
Šta Srbija želi? Najprecizniji odgovor bi bio da Srbija želi bilo koje rešenje koje se kao uspeh može predstaviti javnosti u Srbiji i time omogućiti da vladajuća stranka očuva vlast. Stranka je kao takvo rešenje identifikovala podelu, tj. razmenu teritorija kao ideju od, po njima „istorijskog značaja po naciju”, koja znači trajno razgraničenje između Srba i Albanaca i ubrzani ulazak Srbije u Evropsku Uniju. Vlast u Srbiji I dalje je na toj liniji, ali sada ne tako glasno, jer taj plan nije dobio podršku najznačajnijih EU sila. Time, ali i činjenicom da se EU u dogledno vreme neće širiti, Srbija gubi snažan argument ulaska u EU, predviđen kao ponuda narodu u zamenu za prihvatanje razgraničenja i priznanja Kosova koje je sastavni deo tog plana. To je istovremeno bio i jedini plan Srbije, pa je trenutna pozicija njenih lidera – čekanje.
Šta žele Srbi sa Kosova? Niko ih nikada nije pitao. Vlast u Srbiji ih predstavlja kao zagovornike ideje o podeli, (pošto je represivno ućutkala glasove protiv) po osnovi velike podrške koju među Srbima na Kosovu uživa Srpska Lista, eksponent SNS-a na Kosovu. Tu je po sredi zamena teza. Srpska Lista je skoro stoprocentnu podršku dobila upravo maskiranjem ideje razgraničenja agresivnim patriotskim populizmom, ali i pritiscima na zaposlene u javnom sektoru ili drugim oblicima zastrašivanja. Ideja razgraničenja nikada nije podvrgnuta otvorenom i slobodnom dijalogu unutar srpske zajednice na Kosovu, pa je odgovor na to pitanje šta Srbi sa Kosova žele nemoguć. Ipak postoji veliki broj istraživanja koji govori o tome da se 80% Srba sa Kosova (uključujući i zajednicu na severu) protivi planu podele, ne precizirajući pri tom šta bi moglo biti rešenje. Na osnovnu toga, bezbedno je reći da Srbima na Kosovu najviše odgovara trenutno stanje zamrznutog konflikta.
Da li već postoji plan o „podeli”? Plan ili njegovi osnovni principi su usaglašeni i postoje. Kako drugačije objasniti saglasje i skoro sinhronizovano obelodanjivanje podrške toj ideji u avgustu 2018. godine od strane predsednika Srbije i Kosova, do tada ljutih neprijatelja. Čemu su oni to tih dana dali podršku ukoliko plan ne postoji? Dakle, izvesno je da se na tom planu u tajnosti radilo nekoliko godina unazad, uporedo sa svesnim naporima da je javnost Srbije i Kosova obmani, i uporedo sa, kako se nedavno otkrilo, našim novcem finansiranim lobiranjem, da se dobije podrška evropskih lidera i stručne javnosti za tu ideju.
Šta taj plan podrazumeva? Iako nije javno predstavljen, plan predviđa razmenu teritorija na kojima žive etnički homogene zajednice (Srbi na severu Kosova sa Albancima na jugu Srbije). Kuda će ići te granice to njegovi tvorci nisu otkrili, međutim to i nije toliko bitno koliko sam princip kojim se rešava problem. Ako je taj princip razgraničenje, bez obzira da li je reč o reci Ibar kao granici ili razmeni samo nekoliko sela u opštini Leposavić, to će značiti da se odustaje od ideje multietničnog Kosova, a samim tim će zakonodavstvo koje uređuje tu multietničnost postati suvišno. Dakle, razmenom u bilo kom obimu, Srbi koji ostaju na Kosovu gube afirmativna prava, npr: mehanizam dvostruke većine, rezervisana poslanička mesta, status srpkog jezika kao zvaničnog i slično. Dakle, sva ona prava koja život na Kosovu za njih čine podnošljivim.
Da li završetak dijaloga znači priznanje Kosova od strane Srbije? Sastavni deo scenarija razgraničenja je i priznanje Kosova od strane Srbije. Naivno je verovati da će se krenuti tako rizičnim putem, a da to ne predviđa i formalno prizanje nezavisnosti Kosova od strane vlasti u Beogradu. Drugi scenario, revitalizacija Briselskog dijaloga, neće nužno zahtevati od Srbije formalno priznanje, već istinske napore Srbije na otklanjanju prepreka za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Zahtev za priznanjem će neminovno doći kao uslov za pristupanje Srbije u EU i zbog toga vlast u Srbiji prikriva mogućnost postizanja sporazuma bez priznanja, svesna da će se sa njim ipak kad-tad suočiti.
Šta će sporazum značiti za međunarodnu afirmaciju Kosova? Postizanje finalnog sporazuma o normalizaciji odnosa izmedju Srbije i Kosova, bez obzira da li putem razgraničenja ili EU dijaloga, otvorilo bi vrata Kosovu za dobijanje priznanja od strane pet (5) EU država koje to još nisu učinile. Uslov za to je da sporazum na eksplicitan način obezbedi saglasnost Srbije da Kosovo nezavisno ostvaruje svoje međunarodne obaveze. Sa druge strane, punopravno članstvo u UN ne zavisi od priznanja Srbije, već od Rusije i Kine – zemalja sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN. Predstavnici obe zemlje, pokazuju rezerve prema novoj poziciji Srbiji, planu razgraničenja koje predviđa priznjanje, uprkos skoro grotesknom idolopoklonstvu predsednika Srbije, kojim se trudi da osigura podršku Rusije i Kine za takav plan.
Da li je postizanje dogovora do kraja godine realna opcija? Ne. Iako skoro svi političari govore o 2020. kao godinu u kojoj će se postignuti dogovor između Srbije i Kosova, malo je verovatno da do toga dođe, zbog neusaglašenosti interesnih strana EU na čelu sa Nemačkom i SAD oko principa rešavanja tog problema. Ukoliko do kraja godine iste strane postignu dogovor oko formata u kome će se dijalog revitalizovati, onda se to može nazvati uspehom. Tu je naravno i pitanje implementacije sporazuma, koje zahteva i demokratsku validaciju (novi izbori, referendum), ali i promene ustavnog okvira i u Srbiji i na Kosovu, što su procesi koje zahtevaju godine čak i, u malo verovatnom slučaju, da sporazum ne proizvede unutrašnje političke krize.
Na kraju, šta na osnovu svega ovoga možemo očekivati? Najverovatniji scenario je:
- konačno odbacivanje ideje o podeli do novembra 2020. godine,
- postizanje neke vrste sporazuma o ekonomskoj saradnji između Kosova i Srbije pod okriljem SAD (slično nikada primenjenim sporazumima o otvaranju vazdušnog i železničkog saobraćaja),
- relaksacija procesa u smislu pritisaka za postizanje brzog rešenja,
- i vraćanje dijaloga pod okrilje Evropske Unije.
