Steinar Bryn (rođ. 1954) diplomirao je na Univerzitetu Visconsin (BA, MA) i stekao doktorat. iz Američkih studija na Univerzitetu u Minesoti.
Gospodin Bryn ima veliko iskustvo rada kao facilitator dijaloga. On je veoma poznat u svim zajednicama bivše Jugoslavije. Takođe je pomagao proces dijaloga na Bliskom istoku, Ukraini i među somalijskim klanovima. Vodio je na stotine seminara, objavljivao je brojne članke i ima bogato iskustvo predavača širom sveta. Nakon spajanja Nansen dijaloga i norveškog centra za mir 2010. godine, on je radio kao savetnik u Nansen Centru za mir i dijalog. Trenutno radi kao predavač na Nansen Akademiji.
Bryn je uvek stavljao naglasak na predavanje, ali se trenutno fokusira na dokumentovanje i objavljivanje svojih iskustava iz rada na miru i pomirenju. On se posebno bavi prenošenjem iskustava iz brojnih godina rada na dijalogu na Balkanu i drugim oblastima sukoba, uključujući i Norvešku. Dobio je brojne nagrade, posebno za dijalog i rad na pomirenju u nekim od najvećih ratom zahvaćenih područja u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.
Steinar Bryn je, zajedno sa Nansen dijalog mrežom, više puta nominovan za Nobelovu nagradu za mir u periodu 2009-2014. Nominovan je od strane zamenika predsednika norveškog parlamenta, člana bosanskog parlamenta i profesora medijacije u Norveškoj.
Stvarajmo nove veze umesto novih granica.
Nakon raspada Jugoslavije, međunarodna zajednica je bila optimistična u smislu moguće „evropeizacije“ zapadnog Balkana. To je pokrenuto kao najbolja strategija za integraciju novih država u Evropu koja će osigurati stabilnost i mir za pokretanje procesa izgradnje funkcionalnih država. EU, OEBS, UN svi su delili ovu strategiju, a ogromne količine ljudskih resursa i finansija uložene su posebno na Kosovo i Bosnu i Hercegovinu.
U nedavnoj knjizi pod nazivom „Balkanizacija Evrope“ Sylo Taraku tvrdi da, iako je ovaj proces veoma spor u novim državama Balkana, postoje znakovi brze balkanizacije u ostatku Evrope. Jača etnička politika, lažne vesti, polarizacija i novi talasi migracije revitaliziraju stari koncept „odliv mozgova“. – Norveška koristi medicinsko osoblje, inženjere, građevinske radnike koji se obrazuju na Zapadnom Balkanu i primjenjuju svoje veštine na drugim mjestima. Balkanske zemlje postaju monoetničke. Kosovo više Albansko, Srbija više Srpska, Hrvatska više Hrvatska. Trenutno je I dalje u toku politička rasprava o razmeni teritorija. Severno Kosovo, većinski srpski deo Kosova da bude razmenjeno sa većinom albanskim delom Srbije kako bi se stvorile dve nove monoetničke države.
Trebamo se zapitati kako je bilo moguće uložiti toliko energije u izgradnju funkcionalnih demokratskih država bez mnogo rezultata. Može li biti nešto pogrešno sa strategijom izgradnje mira? Na Kosovu je bilo ogromnih investicija u infrastrukturu, osnivanje policije, javne uprave, izbori, jedan od najboljih ustava u Evropi, zakon i red – i još uvek ljudi odlaze u velikom broju u Zapadnu Evropu i Sjedinjene Države.
Ono što je od samog početka bilo zanemareno bio je dijalog i pomirenje. Neprijateljsku sliku ne proizvode političari ili mediji, oni su formirani mnogo ranije; u domovima i školama. Može se uložiti milione u novu školsku zgradu, ali ako se podučava stari nastavni plan, slika neprijatelja se održava u životu i prenosi na sledeću generaciju. Mantra je bila izgradnja jake države, fokusiranje na jake institucije, pokretanje ekonomije, a ostatak će uslediti. Ali ostatak nije sledio.
Nakon Drugog svetskog rata Tito je napravio veliku grešku u pokušaju da izgradi novu Jugoslaviju, zanemarivši neophodno pomirenje nakon rata. Torvald Stoltenberg je tvrdio da mu je Tito rekao „daj ljudima frižidere i televizore, a onda neće brinuti za ostalo“. Naučili smo jednu stvar iz istorije i to je da ništa nismo naučili iz istorije. Nove granice ne leče lose odnose, dijalog i pomirenje to čine i revidirani nastavni plan i program u školi koji govori da obe priče može pomoći.
Najjači argument za pokretanje priče o razmeni teritorija bio je da bi Srbija i Kosovo postali monoetnički i da će i Kosovo i Srbija postati funkcionalnije države i time olakšati put ka Evropskoj uniji. S druge strane, ostale zemlje u Evropskoj uniji postaju više multikulturne države. Klimatske promene, ratovi, ekonomski kolaps, ljudska beda i ljudski snovi i dalje će slati milione izbeglica preko granica u godinama koje dolaze. Još nismo videli pravi veliki talas izbeglica.
Često sam čuo da se Srbi i Albanci jednostavno ne žele baviti jedni drugima. Oni ne žele da komuniciraju ili da sarađuju. Ipak sam većinu svog odraslog života proveo slušajući ih kako razgovaraju jedni s drugima. Oko 500 ljudi sa Kosova, mešovitih grupa Srba i Albanaca, posetilo je Lillehammer u Norveškoj. Nekoliko hiljada ljudi učestvovalo je na seminarima o dijalogu u Ohridu, Herceg Novom, Brezovici, Borovecu. Slični sastanci organizovani su za stotine ljudi iz Preševske doline.
Glavni problem je što nije prepoznat značaj koji dijalog daje pomirenju. Postoje mitovi, samo ljudi koji se slažu mogu učestvovati u dijalogu ili dijalog je samo prijatan razgovor i putovanje do okeana. Neki su tvrdili da dijalog ne ugrožava bilo kakve strukture moći ili svi će razgovarati sve dok Norveška plaća kafu.
Moje iskustvo je potpuno suprotno. Strahovito mnogo sam naučio slušajući Srbe i Albance koji pričaju svoje priče. Prvih 7-8 godina održavali smo tromesečne seminare u Lillehammeru, sa ljudima iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore. To je dalo prostor za duge razgovore i mogućnosti dan nauče da se upoznaju ne samo kao predstavnici etničke zajednice, već i kao pravnici, učitelji, ljubitelji muzike, košarkaši i plesači. Posle rata 1999. godine imali smo više seminara sa ljudima iz Mitrovice. Najčešće korišćeni način komunikacije je bio da podele sa drugima načina na koji je sukob uticao na naše živote, pitanja i odgovore. Svaka grupa je dobila sate da formuliše najvažnija pitanja na koja su želeli odgovore, a onda su razmenili pitanja i dobili sate da razmisle o tome kako će odgovoriti. Pojedinačno ili kao grupa
Ne mislim da je neko promenio svoje političke stavove, ali su promenili percepciju neprijatelja. A učesnici su izgradili mrežu kontakata preko etničke podele. Nekoliko Nansen dijalog centara je snovano, a većina njih je bila usredsređena na razbijanje segregiranog obrazovanja. U Makedoniji je Nansen centar analizirao postojeće udžbenike na albanskom, makedonskom i turskom jeziku. Svi oni neguju svoju kulturu,ali na račun drugih.
Ako želimo izgraditi funkcionalnu državu na Kosovu, ona mora biti država koja priprema mlade za multikulturalnu budućnost. Monoetničke države polako nestaju, uprkos velikom otporu, posebno u starim istočnoevropskim zemljama. Kako poboljšati međusobno razumevanje je ključno pitanje za budućnost? To će uticati na to kako predajemo književnost, istoriju i svaki predmet u školi. Učenici moraju da se upoznaju, međusobno komuniciraju bez obzira na etničke podele.
Kako su Nemačka i Francuska došle do tako uspešnog pomirenja? Delimično velikim brojem studentskih razmena, povezivanjem gradova do 2000. godine gotovo 70% gradova je imalo vezu sa drugim gradom preko granice. Srpske i kosovske vlasti moraju shvatiti da loši odnosi između Srba i Albanaca neće biti rešeni promenama granica, to će samo povećati udaljenost između njih. Jedan način de se poboljšaju odnosi je kroz direktni kontak (u obrazovanju, umetnosti, sportu, festivalima, muzici), detaljnom analizom onoga što se dogodilo i zašto, obrazovnim reformama koje povećavaju fokus na međusobnom razumevanju.
