Односи међу заједницама на Косову нажалост, и двадесет година после оружаног сукоба нису на задовољавајућем нивоу. Заговорници националистичких идеја често наглашавају културне, верске и језичке разлике, инсистирајући да су оне узроци нетрпељивости. Уместо да се све те различитости истичу као богатство које ће да подстиче међусобно разумевање, у косовском друштву су оне често узрок неразумевања. И поред сталног наглашавања да пратимо модерне европске трендове, ми на Косову још увек „робујемо“ предрасудама и стереотипима.
Иако је језик у такозваној културној мисији комуницирања, иако и овде важи она народна „колико језика знаш, толико људи вредиш“, још увек је присутно мишљење код већине да је „мој“ језик важнији и старији од „твог“. То се пре свега односи на употребу српског и албанског, иако је и један и други у службеној употреби.
Устав Косова и Закон о употреби језика, који се наслања на Закон против дискринминације, јасан је као дан. Албански и српски су службени језици на Косову, имају равноправан статус и све централне и локалне институције су обавезне да га поштују. Закон је добар, модеран и проевропски. Али?
Ако је закон ту да се примењује, зашто се онда у Скупштини Косова, у појединим министарствима, судовима и полицији, као и у неким локалним самоуправама, онемогућава да свака заједница има право да сачува, одржи и промовише свој језички идентитет? Да ли је у питању недостатак политичке воље или средстава за квалитетне и професионалне преводиоце? Или је можда присутно мишљење да смо мањи Албанци ако говоримо српски и мањи Срби ако говоримо албански?
Чини се, и једно, и друго и треће. Иако у закону пише да сва лица имају једнака права што се тиче употребе службених језика, у централним косовским институцијама као да нису ни видели Закон о употреби језика и да не знају да су дужни да га поштују.
Скупштина Косова, највише законодавно тело, институција задужена за очување закона и Устава. Тамо седи наших 120 посланика, задужених да штите права свих грађана, без обзира на политичку, верску или националну опцију. Али нажалост, највише кршења језичких права је баш ту, у том здрању. На улазу раде људи који не знају или не желе да говоре други службени језик, а у скупштинској сали, у којој се одлучује о нашим животима, изгледа да свака заједница има своје посланике и да оне друге није брига за остале, осим за оне који су за њих гласали. Тако је аутору ових редова и рекао један посланик: “Ја нисам посланик свих грађана, него само оних који су гласали за мене”. Рече тако, и оста жив.
Ако то схватимо као лапсус једног народног посланика, где је онда одговорност скупштинског руководства и скупштинског секретаријата према нама којима албански није матерњи језик и чија публика која углавном живи у селима, разуме само свој, српски језик? Како да ми, новинари, који свакодневно извештавамо наше читаоце, слушаоце и гледаоце, правовремено и тачно обавестимо о законима који се тамо доносе, о посланичким птањима и владиним одговорима, о пикантеријама које публику занимају. Како, када чим из сале изађе и последњи српски посланик, престаје превод, а преводилац седи у својој кабини и ћути? Верујте, ту само важи парола: снађи се. Ко се снађе, има вест. Забрињавајуће је што се и посланици у Скупштини, припадници мањинских заједница не залажу довољно или скоро никако, да сви новинари правовремено добију исте информације.
Скупштина је прва, али не и последња институција у којој Срби, а посебно српски новинари не могу на свом матерњем језику, који је понављам и службени, да добију одређене информације. Лична документа често као да нису ваша. Пишу се такозваном “ошишаном латиницом”, слова из абецеде замењена словима из албанског писма. Да ли то значи да неко не жели да напише онако како треба или је само грешка и незнање? Ако ћутите, постоји опасност да ваше име и презиме сутра и није оно ваше, које сте добили од рођења. О ћирилици је сувишно и говорити. Ње одавно нема у писаној комуникацији, али нису само запослени у институцијама криви. И сами Срби, посебно они високо образовани се баш и не труде превише да сачувају свој језик и писмо. Олако се окрећу енглеском језику, каои Албанци.
А неопходно је учити језике једни других. Није само корисно, већ лепо звучи када своје комшије поздрављамо са “Мир дита” или “Добар дан”. Показује узајамно поштовање и превазилази стереотипе.
Из Министартвса за европке интеграције, културу, финансије, унутрашње послове и ту није крај списка оних који Закон о језику не поштују, саопштења искључиво стижу на албанском, као и саопштења из Косовске полиције. И ту за новинаре важи “парола-снађи се“. Разне публикације и превдени текстови који на сајтовима касне и по неколико месцеи, на неразумљивом српском језику. Закони, кажу стручњаци, на албанском и српском не звуче исто. Једни могу у затвор за одређена кривична дела, а за друге је предвиђена само новчана казна. А све због лошег превода.
Добрих преводилаца на Косову има мало, а чини се да институцијама није важно да их “стварају”. Нема средстава, кажу. Само један предлог новинара: смањите, господо институционални, употребу службених аутомобила у приватне сврхе и ето дела средстава.
Проблем са језичким правима није само у централним институцијама. И оне локалне, општинске и њихови службеници, често заборављају да су на одређеним радним местима управо због грађана, било које националности и било којим језиком да говоре.
Стручњаци из ове области кажу да до тога долази првенствено због потешкоћа у запошљавању службеника јавне администрације који добро познају оба службена језика и недостатка обуке из језика, као и због ниског нивоа заступљености појединих заједница у јавној администрацији. Ако су већ открили проблем, требало би да га решавају. Због тога су ту где јесу.
Саобраћајни знаци и топоними су посебан проблем. На северу су ретки натписи на албанском, а јужно од Ибра, они на српском су прецртани. Зашто, знају само они који не схватају богатство различитости. А тих је, како сам рекла на почетку, много. Много за мали косовски простор.
Из Канцеларије повереника за језике напомињу да су у извештајима, које су раније представљали јавности, навели да на Косову не постоји институција која дословно поштује Закон о употреби језика.
“Постоје оне које примењују закон само у неким сегментима, али је с друге стране и велики број оних који га уопште не поштују и то је стање које траје дуги низ година”, изјавио је једном приликом повереник за језике Славиша Младеновић.
И да све не буде новинарска критика. Канцеларија повереника за језике, са малим бројем заиста стручних људи и ограниченим буџетом ради сизифовски посао. Помоћ и подршка су им неопходни, како и институција, тако и грађана, али и нас новинара.
Чини се да проблема са Законом о језику не би било када би сви мислили као пензионер Џафер Хаљиљи из села Церање у Општини Лепосавић:
“Што више језика знаш, боље је. Добро је ако има закон о језику, јер није лепо да се затварају врата својим комшијама који не говоре твој језик“.
