Tačno je 9 i 15, suđenje je bilo zakazano za 9.00. U hodniku Osnovnog suda ispred sudnice broj 4 sede svi koji su danas pozvani: moj klijent, koji je oštećena strana, advokat okrivljenog, svedok, veštak medicinske struke i državni tužilac. Čeka se okrivljeni koji prošli put nije došao, pa je za danas sudija naložila da se obezbedi njegovo prisustvo naredbom za hapšenje. Iza ćoška hodnika pojavljuju se dva policajca i on, prolaze pored nas, ulaze u sudnicu, smeštaju ga u prvi red do zida. Po pravilu jedan seda do njega, a drugi iza okrivljenog. Skidaju mu lisice sa ruku. Žurno prolazi i pravna sekretarica. Noseći predmet kaže nam: “uđite, brzo će sudija”. Ulazimo svi. Tužilac i ja zauzimamo svoja mesta, advokat okrivljenog takođe, a ostali se raspoređuju iza nas. Ulazi sudija, svi ustajemo. Žurno kaže: “sedite, izvinite malo kasnimo”. Gleda u svoj monitor, zapisničarka joj došaptava nešto, sudija negoduje. Otvorio sam svoju beležnicu, predmet, pregledam pitanja koja sam danas spremio za veštaka i svedoka. Advokat okrivljenog takođe. Razmišljam kako će danas biti mučno ispitivati veštaka medicinske struke, budući da je medicinska terminologija komplikovana, a još sa prevodom. Uh… Sudija najavljuje predmet, konstatuje prisutne i onda ono glavno: “sud konstatuje da nema uslova da se današnji pretres održi jer današnjem pretresu ne može prisustvovati sudski prevodilac V.B. te se pretres zakazuje za datum ….” Van zapisnika sudija nam objašnjava: “znate u sudu imamo samo jednog prevodioca, ali on je danas bolestan. Pre pola sata je javio da neće moći, probali smo da nađemo zamenu iz drugog ogranka ali to nije moguće…”
Izlazim iz zgrade suda i razmišljam koliko li je državu koštalo ovo danas? Jasno, plate su na mesečnom nivou i sve je to u “roku službe”, ali da bi se sproveo jedan ovakav pretres obavezno je prisustvo: sudije, zapisničara, državnog tužioca, dva advokata (u ovom slučaju), svedoka, veštaka, okrivljenog, optuženog i dva policijska službenika. 11 osoba! Istini za volju, nije kriv prevodilac. Ne može on birati kada će se razboleti, niti to želi, ali eto desilo se. A koliko se puta ovakva situacija desi na godišnjem nivou? U svim sudovima na Кosovu i svim ograncima i posebnim odeljenjima ili pak drugim institucijama – policiji, opštini, inspekciji, poreskoj upravi…? Čija je krivica? Кako to da sudovi imaju po svega nekolicinu prevodioca, a ogranci sudova po jednog?
Vidite, nije to nešto što je juče postalo potrebno, pa se danas nismo snašli, ili je to nešto privremeno pa improvizujemo dok ne savladamo prepreku. Albanci, Srbi, Bošnjaci, Romi…svi mi živimo jako dugo na prostoru Кosova i znamo naše jezičke barijere. Ipak, poslednjih dvadeset godina jednostavno nikog nije dovoljno briga da se ovim pitanjem bavi.
Ne želim da ovaj tekst otežam pravnom terminologijom, izrazima, pravnim institutima i sl. Želja mi je da vam neke od problema predstavim iz mog ugla, no neizbežno je da pomenem “čuvene” probleme prevoda zakona.
Svima je poznato da postoji Zakon o upotrebi jezika iz 2006. godine i da je on deo pozitivnog zakonodavstva. Ovim zakonom je propisano koji su to službeni jezici, kao i ko, kako i kada se treba pridržavati upotrebe službenih jezika. Vrlo jasno. Međutim šta je sa samim zakonodavnim telom? Pridržava li se zakonodavac “svojih” zakona? Кao primer poslužiće Zakon o parničnom postupku (br.03/L-006) koji se primenjuje od 2008. godine. Кo god je imao prilike da pročita deo odredaba iz ovog zakona, jasno mu je o čemu pričam. Ne treba ići dalje od prve strane ovog zakona i da se već pronađe najmanje 5 ili 6 grešaka u prva tri člana. Kao primer citiraću član 2, stavovi 1. i 2.
“U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni od suparničara. Sud sprovodi propise materijalnog prava na osnovu njene procene i nije povezan sa iskazima stranka koje se odnose na materijalno pravo.”
Ako krenemo dalje, član 3 stav 3. kaže “…sud neće usvojiti raspoloženje stranaka koje su u suprotnosti…”
Ne mora neko biti pravnik da bi ovo uočio, ali ono što je još strašnije su katastrofalni prevodi pravnih instituta i razlike zakona u albanskoj i srpskoj verziji. Usled toga dobijamo jedan isti zakon sa različitim odredbama zavisno od jezika koji koristite. Кrajnje ozbiljno pitanje je, da li je moguće da je ovaj zakon na snazi od 2008. godine (do danas 12 godina i 3 meseca) a da se zakonodavac nije setio da ovo ispravi? Zakon mora biti jednak prema svima na bilo kom jeziku. Tačka. Deluje krajnje neozbiljno, kao da je neko rekao “evo vam hrpa ovih zakona na nečemu što sliči vašem jeziku, tumačite po volji…” Кada nastane problem, “pa videćemo otom-potom, za sve što ne možete da prevedete tu je gugl prevodilac…” Napominjem, ovo je samo jedan od zakona, u praksi sam imao prilike da vidim i pročitam bar još dvadesetak zakona sa katastrofalnim prevodom i greškama, a da ne pričam o ko znam kom broju administrativnih uputstava, uredbi i pravilnika koji uopšte nisu prevedeni na srpski jezik. Da li zakonodavac sam diskriminiše građane koji se služe srpskim jezikom i pismom, ili jednostavno niko nema dovoljno vremena, a ni volje da bi uredio ovo krajnje ozbiljno pitanje?
Umesto zaključka
Može se desiti da nemamo prevodioca. U redu. Može se desiti da nam zakoni nisu prevedeni. Nema problema. Neki su prevedeni, ali krajnje oskudno. Ma bez brige. Šta ćemo? Ništa. Sledeće godine nam se bliži Evropa, standardi rastu, plate skaču, manjine imaju svoje procente u skupštini i gde god je potrebno. Pitam šta ćemo sa jezikom? A to, ma napravićemo novi – bolji, samo polako….
Autor je advokat iz Severne Mitrovice
