Зовем се Бруно Незирај, професионално се бавим преводом више од 20 година. Радио сам у разним међународним у домаћим институцијама као преводилац. Већ четири године радим само хонорарно, по потреби и када ме ангажују.
Уставом Косова је прописано да на Косову постоје два званична језика, албански и српски, што је додатно проширено и Законом о употреби језика у којем стоји да сви документи јавних институција морају да буду преведени на ова два језика, а у одређеним случајевима и на језике у званичној употреби. Одредбама наведеног закона превод треба да буде доступан и у писаној и у усменој форми. Међутим, иако је законски, уопштено правно гледано донекле добро уређена ова област друштвеног живота, сама радња превода и рад и професија преводилаца су међу најмање цењеним струкама на Косову.
Пошто се бавим преводом, нажалост свакодневно се сусрећем са проблемом у преводу, било да је реч о усменом или писменом преводу. Последице лошег превода су многобројне. На пример, код усменог превода, највећи проблем је када излагачи и говорници говоре пребрзо и тиме онемогућавају нама, преводиоцима, да на квалитетан начин одрадимо наш посао. У таквим случајевима наши слушаоци добију превод, али често се и ја запитам шта сам управо сада превео јер смо у таквим случајевима приморани да преводимо од речи до речи што често није погодно јер понекада реченице испадну чудне и нису у духу језика на који се преводи. Још један велики проблем је коришћење пословица, изрека и сличног, које често немају никаквог смисла на другом језику. Или, неодговорност организатора или излагача на састанцима када не поделе са нама материјал јер ипак нисмо ми свезналице па следствено слушаоци на другом језику нису у прилици да добију квалитетне и корисне информације. У вези наведеног бих предложио да државне установе, попут Скупштине и министарстава, да организују неку врсту обуке за посланике и више званичнике како да говоре како би се омогућио превод на одговарајући начин. Исто, посебна обука је потребна и за колеге преводиоце у државним институцијама, који већином нису упознати са одговарајућим техникама дисања и превођења, како консекутивног тако и симултаног.
Док, што се тиче писменог превода, ту су последице и проблеми можда чак и озбиљније природе. Ово пишем имајући у виду значај правних и других врста аката и прописа које доноси држава и органи исте. Било да су у питању закони, подзаконски прописи, уредбе и слични правни текстови, они се увек сачињавају на једном језику и само дају на превод, без икаквих консултација са преводиоцима, тако да често постоји несклад између две верзије. А још проблематичније је то што за израду и наведених а и других докумената (попут пресуда, решења, одлука итд) радници тих органа себи дају довољно времена да их сачине на свом језику, а за превод онда оставе неке апсурдне рокове. Дакле, скоро увек је све хитно и треба за „јуче“. Са овим се највише суочавају колеге у јавном сектору и често су у ситуацији да раде под огромним притиском и нереалним роковима. А на примедбе да тај текст неће бити одговарајућег квалитета, најчешћи одговор је немој да се бринеш јер и овако и онако нико их не чита или за кога је добро је. Нажалост, без обзира о којем језику је реч, ситуација је иста.
Свакако да не бих да оправдавам моје колеге јер и међу нама има кукоља, али опет, на крају крајева за то кривим институције. Приликом оснивања комисија за пријем нових преводилаца у њима седе људи који не познају други језик, а да не говоримо о познавању самог превода.
И онда долазимо до највећег проблема у преводу уопштено. Нереално ниске цене за услугу. Систем јавних набавки, иако законом постоји могућност вредности за новац, је исфорсирао да се на Косову увек изабере компанија са најнижом ценом, а квалитет, као изнад, нема везе. То доводи да агенције, у борби за профитом и рентабилношћу запошљавају неквалитетан кадар који опет реплицира исте проблеме као у јавном сектору.
Норме у јавном сектору, а и приватном, су такође нешто на чему би требало да се поради јер се не може очекивати да неко квалитетно преведе 20 страна за 8 часова. За наведено би требало узети у обзир и можда мало ажурирати међународне стандарде у вези струке.
Спровођење Стратегије коју је предложио Повереник за језике, уз ажурирање како би се прилагодила промењеним условима у последње три године, би увелико одговорило на изазове у овом сегменту који је веома важан за суживот свих заједница на Косову. Применом наведене стратегије би истовремено било решено неколико других проблема, као што су подстицај за преводиоце у виду повећања плата и сатисфакцијом на радном месту.
Истовремено, преводиоце за српско-албански треба прогласити дефицитарним кадром и понудити решење какво је постојало за службенике за информациону технологију унутар јавних институција.
Такође, одређивање стандарда за писмени и усмени превод, у сарадњи са удружењима преводилаца на Косову и консултовање са међународним институцијама/организацијама, би значајно помогло у решавању проблема превода уопштено. Истовремено, наведени стандарди би довели до већег поштовања рада преводилаца у свим институцијама.
Увођење тзв. CAT tools (компјутерски програми потребни за рад на писменом преводу) у свим институцијама би такође помогло у побољшању писменог превода јер поред олакшавања и убрзавања рада би се истовремено увела доследност у преводима свих институција и више не би постојала шароликост да на једном месту имамо Канцеларија, на другом Уред, или департман, уместо управе или одељења итд.
Такође, било би веома добро увођење тростепеног познавања језика сличног оном из бивше СФРЈ за радна места у администрацији на локалном и централном нивоу, на којима је сталан контакт и интеракција са грађанима део свакодневних активности. Наведеним би се истовремено смањио обим посла за преводиоце.
