Разум и језик су најзначајније предности људског рода. Језик је најсавршеније средство комуницирања и споразумевања. Од међукултурне комуникације, пре свега, зависи формална и практична могућност људи да изразе своја мишљења, осећања, жеље, погледе и тежње. Без језика духовни живот и процес мишљења били би незамисливи. Превасходно језик, потом и писмо, настајали су и непрекидно развијали културну комуникацију. У процесу свакодневне глобализације, језик је промотер интеркултурног, међукултурног и транскултурног напретка човечанства свугде где се формално и практично поштује слобода говора и писма. Границе диверзитета између народа и земаља се приближавају или бришу. Слобода кретања прати потребу слободе говара и писма. Због тога је учење нематерњег или страног језика неопходно, јер језик утиче и на развој и размену мишљења и искустава. Преноси старе и ствара нове идеје, погледе на свет.
Употреба језика има и националну, али и идеолошку функцију комуникације. Учење, знање и употреба другог, трећег језика развија личност чиме отвара нове димензије у животу, помаже у стицању нових погледа на свет, ослобађа појединце од предрасуда… Парадоксално, када су у питању српско-албански односи и у стварању предрасуда. Заговорници национално-културног агрумента између Срба и Албанаца наглашавају културне разлике, почевси од језика, традиције, васпитања и религије као узрока нетрпељивости, уместо разумевања. У овом контексту српско-албански односи, уместо да прате савремени незаобилазни тренд глобализиације, још увек нису ослобођени од бремена прошлости. Зашто?
Да ли је то због тога што се не познајемо или, напротив, зато што се врло добро познајемо? Да ли због тога што је језик био више у идеолошкој, националној функцији, а мање у културној мисији комуницирања? Да ли због осећаја да је српски језик важнији од албанског или је обратно? Да ли због тога што предрасуде надвладавају реалне и објективне процесе? Да ли због тога што недостаје политичке воље да се Устав Kосова, Закон о језику и Закон о недискриманцији применују у потпуности?
Одговори на ова питања могу бити различити, али је неопходно да се базирају на законској основи. На основу члана 5. Устава Kосова, званични језици који се употребљавају су албански и спрски. Турски, бошњачки и ромски језик имају статус званичних језика на нивоу општина или могу да се употребе званично на било ком нивоу, у складу са законом. Усвајањем Закона о употреби језика, Скупштина Kосова је обавезала косовске институције да осигурају равноправну употребу албанског и српског језика као службених језика на Kосову. Закон о употреби језика допуњује Закон против дискриминације, а међународни инструменти за заштиту националних мањина и регионалних или мањинских језика непосредно се примењују на Kосову, укључујући и Оквирну конвенцију за заштиту националних мањина Савета Европе… Међутим, разни извештаји и емпиријска истраживања (ОЕБС, ФХП, итд) указују да, осим централних, ни општинске институције и општински службеници још увек не поштују језичка права при издавању докумената и пружању услуга јавности, како то прописује Закон о употреби језика. Осим тога, протеклих година централне институције и општине нису оствариле никакво очигледно побољшање у пружању услуга на свим законом прописаним језицима. Стручњаци из ове области кажу да до тога долази првенствено због потешкоћа у запошљавању службеника јавне администрације који добро познају службене језике и недостатка обуке из језика, као и због ниског нивоа заступљености појединих заједница у јавној администрацији. Због наслеђене праксе и стереотипа Албанци и Срби се још увек схватају и доживљавају као нације које припадају различитим културама и цивилизацијама. У досадашњим односима било је превише заблуда и идеолошких и националистичких калкулација. Албанци, односно Срби, себе сматрају жртвама, а одговорност за сукобе и сопствене неуспехе пребацују на друге. Овакав образац размишљања, на неки начин оправдава кривце за пропусте и обесхрабрује људе који будућност виде у изградњи нормалних међусобних односа. Због тога, иако вековима живимо заједно на истој земљи, имамо много више онога што нас раздваја него што нас спаја. Последице оваквог обрасца нису у потпуности ишчезле. Уколико за практичну употребу српског језика тражимо оправдање за пропусте, а уместо да надемо начине, средства и професионално промишљање за реализацију неоспорног и право на употреби српског званичног језика, образац оскудице културних вредности ће се репродуковати у оној мери у којој буде недостајала упорна политичка воља за стварање прихватљивог националног културног обрасца у складу са духом времена у којем живимо. Упркос досадасњим разликама, Албанци и Срби имају заједнички циљ – да се прикључе европској породици. Зато, крајње је време да се ослободимо од међусобно наслеђеног стереотипа. Срби и Албанци слику о себи могу побољшати сагледавајући позитивне културне специфичности других, а то је, пре свега – језик.
