Лепота природе и фасцинантни предели су нешто што је прва асоцијација за Шар-планину. С обзиром на то да сам често боравила на њој, успела сам да упознам и друге лепоте које у себи носи. Пре свега су то биле народне приче, песме и непресушан извор мудрости који је пратио сваки сегмент живота.
Након завршених основних студија Српског језика и књижевности, било је потребно одабрати тему мастер рада. С обзиром на то да су говори Косова и Метохије угрожени, а и недовољно истраживани, тема коју сам предложила је на факултету дочекана са одушевљењем. Тема под називом ,,Терминологија куће и покућства села Севца“ је на Филозофском факултету у Нишу била одобрена.
Приступила сам научном истраживању говора Сиринића са надом да ће лепоту казане речи упознати и шире друштвене масе, а да ће говорници овога краја наставити са неговањем народног језика. Истраживање је трајало годину дана.
Под падинама Шар-планине открила сам несвакидашњу лепоту српског народног израза која сведочи о континуитету и трајању живота једнога народа.
Шарпланинска жупа Сиринић била је веома инспиративна за језичко проучавање управо због географског положаја и несвакидашњег контакта са другим језицима и говорима, који су имали удела у формирању говора Сиринића.
Географски положај жупе Сиринић, са једне стране, тесно је повезан са Македонијом. С обзиром на то, утицај македонског језика је био неминован. Такође, утврђиван је и удео албанске лексике услед језичког контакта. Не можемо изоставити ни утицај турског језика који је оставио велики траг током историје. Од значаја је и контакт са два северношарпланинска говора, који су сами по себи специфични, говором Средачке жупе и говором Горе. А ту су и говори косовско-метохијске области.
Овакав лингвогеографски положај несумњиво је утицао на стварање језичког бисера на обронцима Шар-планине.
Истраживање је било инспиративно и због историјског континуитета и старине. Шарпланинска жупа Сиринић први пут се спомиње 1331. године у повељи цара Душана хиландарском пиргу. Село Севце, у датој повељи, цар Душан поклања манастиру Хиландару. Према катастарском попису Области Бранковића из 1455. истоимено село спомиње се као највеће са 86 српских кућа. Чињеница да је већина савремених српских насеља потврђена у 15. веку, потврђује континуитет живота на овом подручју.
КУЋА И ПОКУЋСТВО
Као тему истраживања одабрала сам лексику куће и покућства као најважнијег поља људског бивстовања. Кућа је човеку одувек представљала свето место. У кући се човек рађао, растао, обедовао, спавао, женио, подизао децу, старио и умирао. Са друге стране, лексика покућства сведочи о начину обрађивања земље, чувању животиња, прављењу млечних производа и изради одеће и обуће. Прикупљена лексика је, дакле, сведочанство о томе да је човек вековима на овом простору живео, радио и стварао и сваки сегмент свога живота називао својим именом.
Језичко проучавање на тему ,,Терминологија куће и покућства села Севце“ се састојало од неколико фаза. Пре свега је то било теренско истраживање. Аутохтони говорници су пружали потребне информације и то је било бележено у упитнику. Потом сам приступила лексичко-семантичкој анализи прикупљене грађе. Сваки предмет у кући или предмет покућства, поред аутентичног назива, садржи и објашњење истог. Затим сам саставила речник, у коме су речи акцентоване и граматички одређене. У завршном делу представила сам закључке језичке анализе и говорила о открићима у вези са језичким контактом.
ЈЕЗИЧКЕ ОСОБЕНОСТИ
Прикупљена грађа била је веома интересантна за тумачење и проучавање.
Највећи део прикупљене лексике чине лексеме словенског порекла – ку́ћа, о́гањ, буча́р, бу́чка, ка́пак, котури́ца. Као мотивација за именовање предмета у кући послужила је словенска анатомска лексика људског тела или тела животиња – че́ло, ро́г, рого́ви, ру́чка, троно́шка, вра́та, вратни́ца, ка́пак. Називи животиња су знатно заступљенији у мотивацији назива за смештајне објекте – голуба́рник, кокоши́нац, пилића́рник. Апелативна лексика заступљена је у основама разних предмета – пепеља́ра огњи́ште, соља́рник.
Професор Слободан Реметић каже да су на српски дијалекатски мозаик Косова, од несловенских језика, највише утицаја имали турски језик и албански. Овим истрживањем је потврђено велико присуство турске лексике, док је у датој прикупљеној терминологији из албанског језика присутна само реч те́ше. Турцизми који су заступљени у грађи, између осталог, јесу авли́ја, а́јат, а́мбар, а́р, асу́ра, ђери́з, ђони́ја, ма́ша, пе́рда, саџа̸к, соу́ра, ћерами́да, ће́рга, чакмача́ра, чарша́в, чати́ја, ча́рдак, џа́м, шини́к, зимби́љ.
Бројне су лексеме немачког порекла – шту́рц, шта́нгла, ра́јбер, мо́дле, ка́нта. Мађарског су порекла речи – аста́л, фијо́ка, док су из француског потекле речи – кло́зет, ла́вор, шифоње́р. Грчог порекла су речи – кутла́ча, те́мељ, канди́ло, док је реч креде́нац италијанског порекла.
Говор Сиринићке жупе припада призренско-јужноморавском дијалекту. То се може утврдити на основу више критеријума.
Акценат овога говора је експираторни, тон који не разликује квантитет и квалитет. Акценат је специфичан због тога што тежи да се веже за други слог од краја речи – круњ́ача, јамболи́ја, кукли́ца, узидни́ца, лемези́на. Међутим, прикупљена лексика сведочи о томе да се акценат може наћи и на последњем слогу, што тумачимо као остатак старог стања – ћене́ф, басама́к, шифоње́р. Акценат се може јавити на трећем слогу с краја речи, као што је то случај у говору Средачке жупе – каци́јиче.
Приликом анализирања вокалског система, закључено је да је присутан шестовокалски систем (а,е,и,о,у,р), али и добро чување старога полугласника. Прикупљена лексика показује да је употреба вокалног р била веома заступљена- вр́љка, тр́ло, р́жаница, гр́не, гр́нац, др́вљаник.
Судбина финалног гласа –л укључивала је мешање особина северношарпланинских, говора северне Македоније, али и особине косовско-метохијских говора. Замена гласа –л је најчешће глас у (селско – сеуско). Веома често глас –л на крају речи или слога прелази у глас –в, а онда долази до преласка сугласника у самогласник (ковтарче – коутарче). Уколико пратимо промене гласа –л можемо приметити да је и сам назив села Севце прошао кроз исте поступке (Селце – Севце – Сеуце).
Сугласничики систем говора разликује се од стандардног. У речима је потпуно изгубљена фонема х (плек,коклица), глас в је нестабилне артикулације (кроу), док се глас s (дз) појављује у речи sид.
Неразликовање парова гласова Ч, Ћ, Џ, Ђ је једна од основних одлика призренско-тимочког дијалекта, што се објашњава албанским или турским утицајем. У прикупљеној лексици примећујемо замену гласа ч гласом ћ у примеру ћерга.
У оквиру ове терминологије не постоје термини који почињу гласовима е, њ, љ и х.
ПРИМЕРИ ЛЕКСИЧКО-СЕМАНТИЧКЕ АНАЛИЗЕ
Као општи назив за стамбену јединицу користи се термин ку́ћа. Међутим, кућом се назива и главна просторија у којој се ложи ватра и кува. Овим термином се означава и читаво домаћинство. Назив за кућу чији је кров са све четири стране покривен црепом је ку́ћа на чети́ри во́де.
За градњу су се могле употребљавати непечене и печене опеке. Печена опека носи назив ту́гла, док се за непечену опеку употребљава термин ће́рпич. Дрвена справа којом се набијају зидови од земље назива се ма́љ, а јавља се и термин тучка́ло. Метална се справа назива то́кмак, док се за сабијање дасака користи ћуски́ја или шта́нгла.
Простор где гори ватра је бу́чар. Направа за кување са отвореним пламеном именује се лексемом огњи́ште. Забележн је термин преклад за исти појам. Поступак ложења ватре се именује лексемом кладе́ње.
Ланац над огњиштем назива се сиџи́мка или вери́ге. Посуда на том ланцу је кото́у, а сталак за лонце се назива са́џак. За именовање дубљег суда без дршки употребљава се термин каљани́ца. Вероватно је термин у вези са термином кал, што опет указује на то да су прве посуде биле од земље.
Казан се састоји из три дела. То су ка́пак, лу́ла и кр́бла. Део казана који служи за хлађење ракије назива се кр́бла. Део који повезује казан и табарку назива се лу́ла, али се често користи и други термин – ћу́мка. Назив који се односи на поклопац казана својим семантичким садржајем јасно указује на функцију коју овај део има – ка́пак.
ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ
Попут фантастичних бића из народних бајки и човек има магичну моћ. Моћ говора. Том моћи човек може да усрећи, растужи, очара, повреди или задиви друго биће. Колико само речи изговоримо током дана и језиком изразимо најинтимније осећаје наше душе. Исказујемо наде, страхове, жеље, љубави, правду, неправду, људскост или нељудскост. Исказујемо себе.
Када на овај начин завиримо у суштнину људског бића, можемо закључити да је језик манифестација идентитета сваког појединца. Због тога је важно брижно чувати и неговати сопствени израз, јер губљењем израза можемо изгубити своју индивидуалност и себе самог.
С обзиром на чување архаичних лексема, можемо закључити да језик Сиринићке жупе чува прошлост, али опслужује и садашњост. Кроз језик можемо протумачити културни моменат једног времена, на конкретном тлу у историјским околностима. Овај језик чува прошлост, али је и у садашњости адекват смисла.
