Na žalost, čak i da odaziv na predstojeći popis bude stopostotan, nećemo moći da saznamo koliko je Srba napustilo Kosovo u proteklih deset godina, a opšti je utisak da ga je napustilo – mnogo. Ljudi iz svih zajednica su otišli zbog diskriminacije i gubitka nade da će na Kosovu ikada zavladati demokratija i mogućnost jednakih šansi za sve. Srbi su se iseljavali zbog pritiska većinske zajednice, neki i zato jer su razočarani u Srpsku listu, koja takođe uzrok odlaska značajnog broja ljudi, piše u autroskom tekstu za RTV Kim direktor i glavni i odgovorni urednik Radio Goraždevca Darko Dimitrijević.
Popis stanovištva koji je trebao da bude organizovan ove, odložen je za sledeću 2022. godinu zbog pandemije koronavirusa. Godina u kojoj smo imali izbore bila bi dodatno opterećena aktivnostima oko popisa, pa je u ovakvim okolnostima, reklo bi se, odlaganje dobro došlo, i građanima, i institucijama.
Međunarodna zajednica (svojim nereagovanjem ili blagim reagovanjem na kršenja zakona), kao i kosovske institucije i Srpska lista su uticale na migracije srpskog stanovništva u poslednje dve decenije, kao i na sveukupno iseljavanje stanovnika Kosova zbog gubitka nade u budućnost. Predstojeći popis stanovništva je zato važan u svakom pogledu, a najviše kao mehanizam koji nam pružiti važne podatke o ljudima koji, uprkos svemu, i dalje žive između Kopaonika i Šare, između Prokletija i Kosovskog Pomoravlja.
Zbog nesloge i bez jasno definisanog nastupa na popisu 2011. godine, kada su razne političke opcije pozivale na bojkot, odnosno, na učešće, građani nisu znali kako da se odrede prema ovom veoma važnom procesu. U takvim okolnostima, manji broj Srba je na popisu učestvovao, a veći ga bojkotovao.
Zbog konfuznog stava, čitavu deceniju smo mogli samo da nagađamo koliko nas zaista ima na Kosovu. Na žalost, čak i da odaziv na predstojeći popis bude stopostotan, nećemo moći da saznamo koliko je Srba napustilo Kosovo za ovih deset godina, a opšti je utisak da ga je napustilo – mnogo. Ljudi iz svih zajednica su otišli zbog diskriminacije i gubitka nade da će na Kosovu ikada zavladati demokratija i mogućnost jednakih šansi za sve. Srbi su se iseljavali zbog pritiska većinske zajednice, a neki zato jer su razočarani u Srpsku listu, koja takođe uzrok odlaska značajnog broja ljudi.
Kada su u pitanju oni koji i dalje žive na Kosovu, važno je da se zna gde smo, na čemu smo i koliko nas ima.
Drastičan pad broja stanovnika iz redova srpskog naroda na Kosovu je zabeležen nakon završetka sukoba. Novoformirane institucije nisu bile u stanju da zadrže srpsku zajednicu u gradovima iz kojih su proterani, pa su veći centri poput Prištine, Prizrena, Peći ili Gnjilana danas gotovo bez Srba.
Zločini koji su se dešavali nakon rata, konstantno su uticali na migracije stanovništva. U novoformiranom sistemu kojim je upravljala Međunarodna zajednica, kosovski Srbi su najviše stradali u pogromu tokom marta 2004. godine. Veliki broj ljudi se nakon tog nasilja više nikada nije vratio u svoje domove. Jedan od primera za to je uništen proces
povratka u Belom Polju kod Peći. Oni koji su se tada zadesili u ovom naselju su jedva spasili žive glave, a selo je spaljeno po drugi put. Nakon toga je krenula masovnija projada imovine.
Proglašenje kosovske nezavisnosti je takođe imalo ogroman uticaj na srpsku zajednicu. U sistemu u kojem su potpuno obespravljeni, u kojem se ljudima ne garantuju ni osnovna ljudska prava, Srbi su nastavili da odlaze, a Albanci da nude ogromne novce za srpsku imovinu koja se prodaje. Znam, mnogi će reći da je to normalno i prirodno. Međutim, nije u uslovima u kojima se na svakom koraku krše ljudska i ustavna prava. U takvim prilikama, to je potpuno neprirodno i predstavlja pritisak na građane.
Onako kako je međunarodna zajednica prenosila nadležnosti na institucije Kosova od 2008. godine, tako su prava srpske zajednice u praksi postajala sve manja. Pravo na jezik, pravo na rad, pravo na imovinu su samo neka od onih koja su, u osnovi, elementarna ljudska prava, a koja se do danas ne poštuju. No, prava su druga, posebna tema, ali se reflektuju i na popis stanovništva.
Ono što je dodatno doprinelo iseljavanju Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji je uspon Srpske napredne stranke i Srpske liste. Partijska zapošljavanja, bogaćenje funkcionera i svođenje građana na socijalne slučajeve iselila su mnoge. Akademski i intelektualni deo zajednice je sklonjen u stranu i potpuno je zanemeo, a na scenu su stupili neki novi „intelektualci“ i „mudri“ narodni predstavnici sa čak 97% osvojenih glasova na izborima.
Kako je podrška Srpskoj listi rasla, tako se broj Srba na Kosovu i Metohiji smanjivao, pa autor ovog teksta može danas slobodno da prošeta do Frankfurta, Njujorka, Beča ili Štokholma, kod braće i prijatelja koji su sa porodicama migrirali zbog „snažne podrške“, Srpske liste našem narodu na Kosovu i Metohiji.
No, to je sada prošlost i valja se skoncentrisati na ono što je pred nama, a to je ponovo ista dilema. Da li učestvovati u popisu?
Iz perspektive autora ovog teksta, odgovor je: Apsolutno da!
Međutim, političkim krugovima ovo mišljenje ne znači ništa. Učešće srpske zajednice u popisu stanovništva na Kosovu zavisi isključivo od Srpske liste koja će doneti odluku o tome.
Za razliku od poslednjeg cenzusa, izgledi da na ovom popisu odziv srpske zajednice bude dobar su ipak mnogo veći. Apsolutni vladari nad odlukama u političkom životu kosovskih Srba su od svoje pojave do danas uvek učestvovali u javnoj areni, pa zašto bi bilo drugačije na popisu stanovništva? Ako ni iz jednog drugog razloga, učestvovaće zbog bužeta koji na osnovu broja stanovnika lokalne samouprave dobijaju od centralnih vlasti u Prištini.
Međutim, jasan poziv građanima da učestvuju na ovom popisu bio bi nesumnjivo od velike važnosti. Samo u slučaju potpunog odziva možemo da saznamo koliko nas ima. To bi ujedno bila i tačka u kojoj bi se merili rad i zalaganje međunarodnih, kosovskih i srpskih predstavnika da se srpska zajednica zadrži i opstane na Kosovu, a samim tim i interetnički karakter kosovskog društva.
