Izveštavanje o Kosovu bez „navijanja“, odnosno „stajanja na stranu“ i demagogije, već tako da se progovori o problemima sa kojima se suočavaju obični ljudi jedno je od načela dnevnog lista Danas. Vođeni željom da se čuje „vox populi“, i iz albanske i srpske zajednice, pre nekoliko godina pokrenuli smo projekat pod nazivom „Druga strana Kosova“. Do današnjeg dana nas nekoliko novinara razgovaralo je sa pedesetak sagovornika koji nisu političari, a poreklom su sa Kosova, ili žive i rade na tom području.
U razgovorima „uživo“, putem i-mejl prepiski ili Instagram intervjua, „progovorili“smo o mnogim temama – od uticaja „visoke politike“, poput, recimo, Briselskog sporazuma, na svakodnevni život na Kosovu, preko bezbednosnih izazova koji su sveprisutni, do pitanja kao što su loša komunikacija i jezičke barijere između Srba i Albanaca. Pronalaženje relevatnih „sabesednika“ ponekad je ličilo na sizifovski poduhvat, ali moje kolege i ja uspeli smo da ispunimo takav zadatak. U našim nastojanjima katkad smo bivali razočarani. Ilustracije radi, pojedini predstavnici medija i NVO organizacija u „startu“ su odbijali bilo kakav razgovor, navodeći, uglavnom, kao razloge nepoverljivost prema „beogradskim medijima“, što smo mahom čuli od kosovskih Albanaca. Takođe, bilo je i onih koje smo kontaktirali i koji su bili oduševljeni što se bavimo „plemenitim ciljem“, unapređenjem komunikacije između različitih etničkih grupa, ali su uporno odlagali intervjue sa nama, ili su poručivali da će se „javiti sami kada završe neke privatne ili poslovne obaveze, ništa da ne brinemo“, pa nikad više nisu stupili u komunikaciju sa nama.
Zajednička „nit“ koja spaja sagovornike iz obe etničke grupe koji su održali obećanje i odgovorili na naša pitanja različitim „kanalima komunikacije“ jeste pristojnost i učtivost. Ma koliko se razlikovali u stavovima, gledištima i nadanjima i ma koliko različito gledali na, recimo, domete Vašingtonskog sporazuma ili na Zajednicu srpskih opština, oni sa kojima smo komunicirali u različitim fazama „Druge strane Kosova“ ispoljili su smisao za toleranciju i visok nivo profesionalizma. Na tome smo im moje kolege i ja veoma zahvalni. Političari iz Beograda i Prištine, koji razgovaraju za briselskim stolom, upravo bi trebalo da se nauče takvoj međusobnoj komunikaciji, umesto što neretko pribegavaju „zapaljivoj“ retorici. Ta retorika i „igra optuživanja“ zvaničnika pregovaračkih strana možda prija ušima javnosti „na oba terena“, ali na kraju dana paljenje verbalnih požara samo otežava ionako trnovit put do pronalaženja konačnog rešenja za ono što se birokratskim rečnikom naziva „normalizacija odnosa“, a u praksi bi trebalo da dovede ako ne do istorijskog pomirenja, a onda, makar, do boljeg razumevanja i veće saradnje u pitanjima od obostranog interesa, poput ekonomije.
Tokom rada na „Drugoj strani Kosova“, naročito kada smo emitovali intervjue uživo putem zvanične Instagram stranice Danasa, često smo se se nalazili na udaru najprizemnijih i pežorativnih komentara pojedinih posetilaca, koji su vređali i psovali nas novinare i naše sagovornike iz sfere kulture, civilnog sektora ili medija, nazivajući sve nas najpogrdnijim imenima. Ipak, istrajali smo stoički, što bi rekao Miroslav Antić: „treba u životu istrajati sa osmejkom stjuardese koja zna da sa avionom nešto nije u redu“ – i oni sa kojima smo razgovarali i mi iz Danasa, ne ulazeći nijednog trenutka „u klinč“ niti se „spuštajući na nivo“ onih koji umesto jezika tolerancije znaju samo za jezik uvreda, prezira i mržnje. S druge strane, bilo je i pohvalnih komentara i podrške, što nam je, naravno, mnogo značilo, jer nas je iznova uveravalo da ima i ljudi koji prepoznaju i cene trud Danasa da promoviše pozitivne vrednosti kao što su dobrosusedski odnosi, poštovanje različitosti i mir.
„Druga strana Kosova“ nije jedina rubrika u kojoj smo se bavili ovom važnom temom. Naprotiv. U našem svakodnevnom radu već nekoliko decenija trudimo se da ispratimo navedene teme. Politički establišment i u Beogradu i u Prištini mahom izbegava da odgovara na pitanja Danasa. I jedni i drugi uglavnom ostaju „nedostižni, nemi i daleki“, ali mi radimo svoj posao – pokušavajući da otkrijemo „pozadinu“ i predvidimo moguće „scenarije“ za pitanja poput, ilustracije radi, studije izvodljivosti za jezero Gazivode. Kako reče jedan moj kolega:“Mi ćutimo i rudarimo, zato nismo dobri vlastima koji žele poslušne medije, ali na kraju objavimo informacije za koje se ispostavi da su tačne, i objavimo ih, ma koliko smetale ma kojoj strani“.
„Uzmimo, na primer, moj slučaj“, da se poslužim tom čuvenom sentencom velikana naše književnosti Duška Radovića – tekstove o Kosovu pišem godinama unazad, i nekada je teško „izrudariti“ bilo kakvu informaciju, ali ne nameravam da odustanem, verovatno zbog tvrdoglavosti koja mi je svojstvena od ranog detinjstva. Pre će, ipak, biti da tu temu „pokrivam“ iz želje da do kraja mog radnog veka, što bi rekli Englezi „bolje pre nego kasnije“, konačno, u praksi vidim tu tako često pominjanu „normalizaciju odnosa“. Možda sam ja naivni optimista, ali neću prestati da se nadam (iako Kinezi imaju poslovicu:“Ko se hrani nadom, umire gladan“) da će Beograd i Priština naći zajednički jezik, ma koliko jedni udarali u klin a drugi u ploču. Takav dogovor bio bi od koristi običnom narodu sa samog početka ove priče. Volela bih da sve etničke zajednice na Kosovu dobiju u praksi puna prava i slobode – slobodu da se kreću, školuju na svojim jezicima ili na jeziku koji sami izaberu, da se zaposle, leče, kulturno uzdižu… Rečju – da svi na Kosovu žive život dostojan čoveka.
U narednim mesecima nastaviću da, između ostalog, pratim briselske pregovore Beograda i Prištine, uključujući one na najvišem političkom nivou. Nisam optimista da su ove godine mogući „veliki dometi“ u tom procesu, ali, opet, „ovo je ovde Balkan“, odnosno u našem regionu čuda su vazda bila i ostala moguća. Uostalom, ko bi pre osam ili sedam decenija bio spreman da poveruje da će Francuzi i Nemci preći put od krvnih neprijatelja do bliskih saradnika? Stoga, želim da poverujem da će biti pronađeno „održivo rešenje“ za kosovsko pitanje, baš kao što su svojevremeno Šarl de Gol i Konrad Adenauer potpisali Jelisejski ugovor o prijateljstvu Francuske i Nemačke.
P.S. Primetili ste, možda, da u ovom tekstu nema pominjanja imena nijednog aktuelnog političara, ni iz Beograda ni iz Prištine. Tom nepominjanju sam namerno pribegla jer je poenta upravo u tome da opravdane želje naroda, poput pomenutih prava i sloboda, makar na kratko dobiju glavnu reč, a glas političara se ionako svakodnevno i bučno čuje.
Autorka je novinarka političke rubrike lista Danas u kojem je zaposlena od 2007. godine.
