13. septembar. 2019. | 2:30 | Other Documents


ЈЕЗИЧКИ ПАРАДОКС И ВЕЛИКЕ ЗАМЕНЕ ТЕЗА



ЈЕЗИЧКИ ПАРАДОКС И ВЕЛИКЕ ЗАМЕНЕ ТЕЗА

 

(Стање језичких права на Косову)

 

 

Да почнемо од суштине, да у нашем друштву  постоји владавина права у пуном капацитету, читава ова прича око употребе језика не би ни била потребна. Да постоји владавина права, поштовало би се слово закона и то би грађани, свакако, први видели и осетили. Шта то представља у причи о језицима на Косову ? То би значило ситуацију у којој грађани користе свој матерњи језик, законом одређен као службени или као језик у употреби, без анализе ко је у смени ? Како је расположен шалтерски службеник (иначе чувен по својој филантропији), без размишљања да ли сам правилно рекао ’’добар дан, како сте’’ на матерњем језику службеника или без неке чоколаде (млечне) или не дај Боже без неке коверте.

 

Пошто је ситуација таква да је закон о употреби  језика ,,мртво слово на папиру,,(нажалост није једино ,,мртво слово,,) онда морамо да причамо о томе, како и зашто? Пре свега морамо, отворено без лажне политичке коректности (која се на Косову може сећи у ваздуху) да разбијемо неке заблуде (да не кажем митове), полуистине (да не кажем лажи, да и ја будем лажно политички коректан, ипак живим на Косову, не могу мимо света), а пре свега да разбијемо и укажемо на неке опасне замене теза. 

 

Прва велика замена теза, полуистина и заблуда, по мом скромном мишљењу, је теза да је ’’закон добар али се не спроводи’’. Једноставно речено (на било ком службеном језику или језику у употреби) ово није тачно. Суд о томе да ли је један закон добар или не, према концепту владавине права, кључно зависи од чињенице да ли тај закон може да се спроведе на терену или не може и да ли се он спроводи или се не спроводи. Да ли Косово може да спроведе овај закон? Можда... да се задњих 10 година улагало у младе двојезичне кадрове које је требало стипендирати и слати на универзитете па потом запослити у институције да тај закон ’’оживе’’ на терену. Да ли се спроводи? Одговор на ово питање би требало да дају грађани, став аутора овог текста је да се НЕ спроводи.

 

Друга велика замена теза, за коју сматрам да полази из добрих намера и да не постоји нека велика негативна тенденциозност, је учење језика, али се тиме не умањује чињеница да је то замена теза.  Снажно подржавам идеју да деца у школама уче језике других народа и ту нема ничег спорног. Велика је грешка што је политички мотивисано донета одлука да се из званичне наставе у српским срединама на Косову избаци албански језик почетком деведесетих. Али то опет не мења ствар да учење језика нема никакве везе са спровођењем закона о употреби језика. Вероватно је јалова прича да овде понављамо шта значи службени језик, шта значи језик у употреби и да ли је уопште сврсисходно да по ко зна који пут понављамо да су то уставне и законске категорије, које захтевају одређене правне и практичне последице. Једно је сигурно, кад то покушате да кажете или неком јавно објасните (а сами знате да то можда и боље зна од вас самих) одмах ће се посегнути за аргументом учења језика. Учење језика свог комшије је културна, духовна и цивилизацијска категорија, надам се да сви навијамо да постане и категорија образовног система док је поштовање закона о употреби језика и поштовање језичких права грађана, правна и политичка категорија. Треба рећи да у концепту владавине права постоји и нешто што се назива политичка воља за спровођењем датих закона, очигледно нема ни једног ни другог. 

 

Трећа велика замена тезе, мада је боље рећи системска грешка, за сада не могу са сигурношћу да тврдим (кошаркашким сленгом речено) да је намерна, је што се читава прича о језицима, језичким правима и спровођењу закона о употреби језика, кроз јавни дискурс премешта из домена институција у домен друштва, грађана, појединаца, цивилног сектора. Ово је системски проблем, институционалне природе. Допринос цивилног друштва и грађана решавању овог питања може бити велики, али допринос је једна ствар, а покретање решавања овог проблема од стране институција, постојање политичке воље и решеност појединаца, носилаца политичке власти је сасвим друга димензија ове приче. Димензија које нема последњих 20 година на Косову и које неће бити док се год кључни међународни, политички и друштвени фактори буду крили иза ових политички коректних интелектуалних фраза о мултиетничком вишејезичном Косову. А доказ да нема институционалног приступа је чињеница да за готову устаљену праксу кршења закона, тј. непоштовања језичких права нема конкретних санкција од надлежних органа. 

 

Када смо завршили са овим замењеним тезама, забунама и заблудама (које све више узимају маха и унутар локалне заједнице, која опет највише трпи) време је да откријемо и велики парадокс. Чињеница да ситуација где се ове замене теза ’’примају’’ и проналазе плодно тло унутар српске локалне заједнице је својеврстан парадокс. Међутим, у питању је веома сложен политички и социјални феномен који се не може једноставно одредити зато остављамо простора за неку другу прилику. 

 

Парадокс на који  желим да укажем је можда једина позитивна ствар и светла тачка у читавој причи о језику, језичким правима, законима а то је ситуација да унутар шире заједнице на Косову има примера поштовања закона о употреби језика, али код грађана, појединаца који нису у никаквој обавези да овај закон поштују, за разлику од институција које су у обавези да то чине али очигледно да је на крају једино битно бити човек. 

 

Стефан Филиповић 

 

У Грачаници 09.09.2019 

 

У оквиру кампање јавног информисања о језичким правима на Kосову, НВО АKТИВ објављује мишљење политолога и дугогодишњег активисте на пољу људских и мањинских права,  Стефана Филиповића, које се односи на стање језичких права на Kосову, замену теза и парадоксе који се односе на право на употребу језика.  Ова кампања је део пројекта Креирање двојезичног Kосова који спроводи НВО Актив а који је подржала Амбасада Kраљевине Норвешке на Kосову. Мишљење изнето у тексту ни на који начин не одражава ставове Амбасаде Kраљевине Норвешке на Kосову нити НВО АКТИВ-а.