25. mart. 2019. | 9:49


Улога језика у очувању идентитета у светлу права на употребу језика међу мањинским заједницама на Косову



Косово је са успоставом новог система власти у постконфликтном периоду усвојио институционалне механизме интеграције за мањинско становништво. Ахтисаријевим планом наглашен је грађански принцип без истицања доминантности једне етничке групе. Симболично је нови друштвени поредак представљен као скуп различитих етничких заједница које негују своје посебности. У средишту настојања да се сачува идентитет одређене етничке скупине је институционална заштита језика којим њени чланови говоре. Стога је ово право загарантовано Уставом Косова и посебним Законом о праву на употребу језика (2006). Косово је дефинисано као политички систем у коме су албански и српски језик равноправни као службени језици (члан 1). Такође, на нивоу општина загарантовано је право мањинским заједницама које су у укупној популацији заступљени са најмање 5%, да њихов језик има статус службеног, уз изузетак за турски језик у Призрену који има статус званичног језика без обзира на бројност турске популације (члан 2). За језик заједница које су представљене више од 3% становништва општине, гарантује се службена употреба и равноправност са званичним језицима (члан 2).

Исказана сензитивност за мањинске језике имала је неколико разлога. Прво, производ је намере међународних актера да се нормативно усвоји најинклузивнији систем за мањине. Споран статус у моменту уставног дизајнирања додатно је обавезао косовске власти да у складу са Ахтисаријевим планом неутралишу албанску доминацију у друштвеном простору и истакну мултиетнички карактер државе. Такође, механизмима афирмативне акције за све етничке групе желео се направити јасан отклон од скорије историје дискриминације албанске заједнице. На крају, за преостале Србе на Косову, као и велики број расељених лица неалбанске националности ово је била порука да је новоуспостављен систем власти спреман да штити њихова права.  

Комисија за језике је успостављена још 2007, али стварно праћење спровођења Закона о употреби језика започиње са усвајањем владине Уредбе о Поверенику за језике 2012. године. Мандат Канцеларије повереника за језике (КПЈ) је да прати поштовање закона, посредује у решавању жалби физичких и правних лица, даје препоруке, саветује или пружа помоћ у циљу постизања доследне примене права на употребу језика. Повереник има право и да спроводи истраге о пријављеним пропустима, а уколико не дође до споразумног решавања, да изрекне и наметне казну са неспровођење Закона о употреби језика (КПЈ, Мандат). У остваривању мандата, Канцеларији повереника за језике пружају подршку Одбор за језичку политику састављен од 20 чланова институција и Мрежа за језичку политику коју чине контакт особе и преводиоци. Према последњем доступном извештају активности КПЈ су билу усмерене на унификацију саобраћајних дозвола, решавања спора са Централном изборном комисијом због доступности информација само на албанском језику, успостави механизма за надгледање рада општина, аката (КПЈ, Извештај 2017). Извештај наводи немар институција у примени закона и понављање сличних случајева кршења иако су те грешке већ биле отклоњене у прошлости (2017:22). Канцеларија повереника је радила и на континуираном праћењу процеса усвајања нацрта нормативних аката, што је од посебне важности будући да су према Закону о употреби језика, албанска и српска верзија било ког усвојеног закона подједнако меродавне приликом тумачења (члан 2 и 5). Лоши преводи закона могу директно утицати на грађане и њихова права пред институцијама, будући да свака исправка превода мора да прође процедуру измене и допуне постојећег закона. У анализи коју је спровео ОЕБС на 9 закона, утврђено је 49 материјалних грешака које могу довести до различитог односно потпуно другачијег тумачења истог закона у две језичке верзије, што посебно отежава поступке пред судовима (ОЕБC, Двојезичност у законодавству, 2018:12).

У истраживању које су спровели Демај и Ванденброуке на територији Приштине, утврђено је да у главном граду Косова, вишејезичност постоји искључиво на натписима званичних институција. Иако постоје натписи само на албанском или на енглеском, није пронађено ниједно обележје истакнуто само на српском језику. Такође, упркос чињеници да су са равноправношћу албанског и српског, једнаку употребу остварила и писма на овим језицима, и да је ћирилица дефинисана као званична графија српског језика, једини ћирилички натпис био је на згради Уставног суда (Демај&Ванденброуке, 2015:814).

У извештају ОЕБС-а о употреби језика на нивоу општина утврђено је да у већини локалних самоуправа ознаке нису постављене на више језика. Припадници мањинских заједница имају потешкоће у остваривању својих права кроз отежану комуникацију са јавном управом приликом употребе свог матерњег језика. Службеници са познавањем језика мањинских заједница су малобројни, а приликом званичних превода докумената од записника до општинских правних аката упитна је њихова језичка компетентност. (ОЕБС, 2014:24) 

Иако правни оквир омогућава загарантовану широку употребу језика за све мањинске заједнице, „друштво остаје подељено по лингвистичким линијама, креирајући процеп између мултилингвалних закона и монолингвалне популације“ (Демај&Ванденброуке, 2015:809). Скромни помаци у спровођењу права на употребу језика последица су три кључна фактора. Први је недостак средстава, инфраструктуре и квалификованог људства за постизање високо постављеног циља акомодације језичких различитости. Други се односи на одсуство политичке воље представника власти, посебно у случају српске заједнице, да услед конфронтираних односа са Србијом око финалног статуса, српском језику обезбеди пун статус службености, равноправну заступљеност али и правилну употребу. Сликовит пример је састанак парламентарне Комисије за законодавсто који се одржао 2015, а на коме је председавајућа Аљбуљена Хаџију одбила да размотри предлог Српске листе зато што је лого парламента написан на ћирилици, уз коментар да је намера српског представника да уништи косовску државу под директивом Београда (ECMI, Kosovo Communities Issues Monitor, 2015). На крају, упркос протективном законодавству, чињеница да је након сукоба Северна Митровица једина урбана средина са значајном српском популацијом носи директне последице по распрострањеност српског језика у јавном простору.

Право на употребу језика на Косову није само идентитетско питање. Његова политичка контекстуализација након конфликта имала је два обележја: а) идентитет другог представља угрожавајући ентитет по процес изградње државе и б) идентитет другог може бити временом редефинисан или асимилиран. Услед постојања два засебна образовна система, косовског и српског (који се одвија у складу са наставним планом и програмом Министарства просвете Србије), мањинске заједнице су се опредељивале за један од два пресудно због језика. Горанци, Хрвати, Бошњаци (високо образовање) и Роми (који говоре српски) своје ученике уписују у школе на српском, а Турци, Роми (који говоре албански), Ашкалије, Египћани, Бошњаци (основно и средње образовање) у школе чији је програм дефинисало Министарство просвете Косова на њиховим матерњим језицима (Божић, 2016:284). Приметно је да иако су власти у Приштини развили програме на хрватском, бошњачком и српском, њихове заједнице нису у потпуности прихватиле интеграцију у косовски образовни систем. 

Посебно осетљиво питање јесте очување идентитета Горанаца који већински иду у школе на српском јер не поричу њихову самосвојност, иако је њихов неслужбени „нашински“ језик настао под утицајима српског, македонског и бугарског. Бошњачка заједница сматра да су Горанци део њиховог корпуса који нису остварили националу самосвест и стога се преко програма на бошњачком језику и утицаја власти локалне самоуправе жели извршити хомогенизација и уједно њихова интеграција у бошњачки корпус. (Божић, 2016:277).

Конфронтирајући односи не допуштају да се грађани Косова, припадници свих етничких заједница суоче са питањем доминирајуће социјеталне културе. Нова демографска реалност указује на раскорак између нормативне заштите и стварне заступљености језика на националном и локалном нивоу. Иако само један од два у статусу службеног, албански језик је домирајуће средство комуникације на Косову. У значајној већини припадници мањинских заједница до сада нису показали спремност за учењем и коришћењем албанског језика, што има политичке и идентитетске разлоге. Упркос инклузивном законодавству српски језик са статусом службеног, заједно са језицима мањинских заједница остаје у границама енклава, док албански језик постаје основ постконфликтне социјеталне (мулти) културе.

На такву ситуацију пресудно утиче систем образовања у коме у последњих 30 година албански и српски ученици не уче оба језика. Упркос постојању одвојених образовних система, друштво са два службена језика изискивало је да се заснива на упознавању међусобних култура кроз двојезичне наставне програме. Као резултат вишедеценијске сегрегације, становништво већине насеља на Косову је изгубило вишејезично обележје по коме је било препознатљиво (Демај & Ванденброуке, 2015:810). Фериде Лохај иновативно решење види у употреби енглеског језика који се службено употребљава на Косову све док траје мандат УН мисији. Према њеним речима, енглески језик је из своје пређашње функције престижа и жеље за добијањем посла у иностранству, постао главно средство комуникације међу младим генерацијама различитих етничких група (Лохај, 2018:1675). Док Демај и Ванденброуке примећују да је у урбаном језгру Приштине, енглески језик потиснуо српски са позиције другог званичног језика (2015:815). Међутим, иако политички неутралан, отворено је питање да ли би његова широка употреба релаксирала распрострањен осећај угрожености идентитета мањинских заједница на Косову и подстакао преко потребну интеркултуралну комуникацију.

Стефан Сурлић

 

Садржај публикације је одговорност НВО АКТИВА-а и ни на који начин не одражава став Амбасаде Краљевине Норвешке.