22. januar. 2020. | 8:39


Lični stav - Šta je građanima i građankama doneo Briselski sporazum o pravosuđu?



Na Kosovu su, pre Briselskog sporazuma o integrisanom pravosuđu, postojala istovremeno, dva pravosudna sistema, srpski i kosovski. Posle više odlaganja, došlo je do njegove implementacije 6. novembra 2017. godine. Ovaj događaj pratili su razni komentari sa obe strane a uglavnom su bili u službi politike, u smislu, ko je od sporazuma dobio a ko izgubio. Retki su oni koji su želeli objektivno i javno da komentarišu prednosti i mane integracije.

Ne bih bila objektivna ako bih rekla da su sa integracijom rešeni svi problemi. Na početku, nije bilo mnogo stvari koje bi se mogle nazvati napretkom. Kako je vreme prolazilo, nešto je ipak krenulo u pozitivnom smeru.

Pre implementacije, građani iz severnog dela, nisu mogli da dobiju podatke iz kaznene evidencije, niti se mogla brisati osuda, kada se za to steknu zakonski uslovi, što je za posledicu imalo da građani, posebno mladi, nisu mogli ravnopravno, sa građanima iz drugih sredina, da konkurišu za zaposlenje. Nije postojala sigurna evidencija o tome, obzirom da je hiljade predmeta stajalo u zgradi Osnovnog suda u Mitrovici, po kojima niko nije postupao godinama. Nakon integracije, sudije i tužioci iz Mitrovice, počeli su sa rešavanjem ovih predmeta što je omogućilo izdavanje ovih dokumenata.

U situaciji povećanog nasilja, žene su kroz integrisano sudstvo, dobile veću zaštitu. Mi, u srpskom pravosudnom sistemu, nismo imali nikakvu mogućnost da izreknemo zaštitnu meru, da eventualno izmestimo nasilnika iz objekta gde boravi žrtva, nismo imali asistenciju policije, tako da bi naše odluke bile neizvršive, takoreći „mrtvo slovo na papiru“. Dolazilo se u apsurdnu situaciju, da sudija moli nasilnika da ne čini nasilje, što naravno nije davalo rezultate. U novonastaloj situaciji i žene iz srpskih sredina dobile su punu zaštitu od nasilja u porodici.

Slično je bilo i sa poveravanjem maloletne dece jednom od roditelja i održavanjem kontakata sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo. Sve se zasnivalo na dobroj volji roditelja a nje je sve manje bilo. Izdržavanje maloletne dece bio je najveći problem u srpskom sudu. Presuda o izdržavanju se mogla izvršiti samo ako je dužnik izdržavanja bo zaposlen u organima i organizacijama Republike Srbije ili dobrovoljno. U izreci presude i dalje je stajalo „pod pretnjom prinudnog izvršenja“ ali je ovo sve manje imalo smisla. Uzurpatori tuđe imovine više nisu mogli da se zaklanjaju iza dva pravosudna sistema, što su pre integracije vrlo uspešno činili.

Počele su da se sude naknade štete, po svim zakonskim osnovama. Međutim, ovde je veliki problem to, što još nije realizovan dogovor o priznanju odluka srpskih sudova i organa uprave. Presude koje se odnose na naknadu štete iz radnih sporova, recimo, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, a donete su od strane srpskih sudova, iako pravnosnažne, nije moguće izvršiti u kosovskom sistemu. Zaštitu prava iz radnog odnosa, pred kosovskim sudom, mogu tražiti samo zaposleni kod kosovskih organa, organizacija i institucija a ne i oni koji su zaposleni u srpskim organima, organizacijama i institucijama. Slično je i sa razvodom braka. U kosovskom pravosudju nije moguće razvesti brak zaključen na Kosovu, pred organima Republike Srbije. Da bi ostvarili i dokazali neko svoje pravo pred kosovskim pravosudjem, građani koji imaju srpska dokumenta, moraju pribaviti ta ista dokumenta od kosovskih organa ( izvodi rođenih, venčanih i umrlih, posedovni list, polisu osiguranja, sve dozvole, rešenja i dr.), što iziskuje puno vremena, strpljenja i novca, zbog čega mnogi odustaju od traženja pravde pred sudom. Sve navedeno, direktno proističe iz nedostatka primene, kako ovog, tako i drugih sporazuma. Činjenica je i to, da građani Kosova polako počinju da stiču poverenje u sudije druge nacionalnosti, što ranije nije bio slučaj.

Ovo je samo sažeti pregled prednosti i mana integrisanog pravosuđa, budući da se radi o vrlo kompleksnoj temi za koju je neophodno podrobnije bavljenje uočenim nedostacima od strane vlasti (kako u Prištini, tako i u Beogradu), kako bi se građanima na Kosovu obezbedio maksimum garantovanih prava koju bi ovi sporazumi trebalo da obezbede.

Autorka: Jelena Krivokapić, sudija Vrhovnog suda Kosova

Ovaj članak je omogućen uz finansijsku podršku Ambasade Kraljevine Norveške na Kosovu i Evropske unije. Sadržaj ove publikacije je isključivo odgovornost Grupe za javno zagovaranje između Kosova i Srbije i ne može se ni na koji način smatrati da odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške ili Evropske unije.