21. februar. 2020. | 12:00


Језичка права на Косово између законске заштите и законских препрека



Пише: Иван Спасојевић, дипломирани правник и тренер у Основном суду у Митровици

 

Сви ми који живимо и радимо на Косову сведоци смо бројних примера кршења права на употребу језика као личног права које  представља једно од основних уставних начела. Немогуће је говорити о праву српске заједнице на Косову да у свим сегментима друштвеног живота употребљава свој матерњи језик и писмо а да се пре тога не осврнемо на изворе који нам гарантују ово право. Ти извори су разноврсни, како домаћи тако и међународни.

Од домаћих позитивних прописа у првом реду, као највиши општи акт који гарантује то право, јесте Устав Косова који у члану 5 прописује да су на Косову равноправни и у званичној употреби два језика - српски и албански. Следећи је Закон о употреби језика као закон Lex specialis који такође прописује да су у службеној употреби албански и српски језик и који поново, на један више општи и начелни начин, уређује то право при употреби у централним, јавним, приватним, судским, образовним институцијама и медијима, остављајући, међутим, доста празнина које би други процесни закони требало да на што прецизнији начин уреде и на тај начин спрече провизорност и различита тумачења органа који директно примењују прописе. Осим домаћих постоје и бројни међународни извори који су ратификовани од стране скупштине Косова и који су у директој примени. Од међународних извора који се тичу права на употребу језика навео бих Европску конвенцију о људским правима, Конвенцију о грађанским и политичким правима, Конвенција о заштити националних мањина као и  Европску повељу о регионалним или мањинским језицима. Сви ови прописи, било да се ради о домаћим или међународним, на један општи начин урађују употребу језика, остављајући законодавцу простора другим посебним законима (процесним) да, на један конкретан начин, уреде то право.

Уколико на правилан начин приступимо тумачењу сваке правне норме која уређује употребу српског језика као службеног језика на Косову, долазимо до закључка да припадници српске заједнице у било којој комуникацији са централним, локалним или судским органима имају право да користе свој језик и своје писмо, као и да су органи дужни, по службеној дужности или на основу захтева странке, да сваки документ приложе странци на њеном матерњем језику, тачније на језику који странка разуме. Нажалост, сведоци смо бројних кршења права од стране органа или појединаца који примењују прописе да је у појединим деловима Косова српски језик готови ишчезао (у смислу комуникације орган-појединац). Тај проблем је наручито заступљен на југу Косова где припадници српске заједнице не могу у пуном обиму да  користе свој језик. Кршења се огледају у томе да често судске одлуке примају на албанском језику, као и остале акте о којима се одлучује о њиховом праву или интересу. Замислите ситуацију да понудите странки документ који је на језику који сама странка не разуме и захтевате да се исти потпише? Веома апсурдна ситуација која је нажалост на Косову свакодневница, а која се неретко дешава и уз изреку: „живите на Косову научите албански“. Па чак иако је неки документ преведен, квалитет самог превода је на катастрофалном нивоу.

Као један од главних узрока (али свакако не и једини) овакве ситуације јесте управо у начелним одредбама и лоше написаним (и преведеним) процесним законима који је требало да на што детаљнији и прецизнији начин уреде оно што им је остављено горе наведеним прописима. Навешћу само један пример из Закона о кривичном поступку који чињеницу да странкама на главном претресу није омогућено да претрес прате на језику који разумеју сматра битном повредом поступка. Неспорно је да ће одлука „пасти“ уколико на самом главном претресу није омогућено странци да се служи својим језиком. Али шта ће се десити уколико је то право странке повређено у фази истраге када се прикупљају докази? Да ли је тужилаштво дужно да преведе целокупни доказни материјал пре самог главног претреса како би се странкама омогућило да се на адекватан начин припреме? Сведоци смо и суђења за убиство Оливера Ивановића где су се адвокати одбране и оштећеног жалили на огроман доказни материјал који им је достављен непреведен иако је седница за саслушање окривљених била заказана.

Ситуација није ништа боља ни у другим процесним законима. Тужбе и одговори на тужбу се такође достављају странкама на језику који не разумеју, а рокови теку од тренутка када је странка примила непреведен поднесак. Ситуација је можда и најгора у локалним самоуправама у којима Срби представљају мањину, где су приликом комуницирања са органима локалне управе странке доведене пред свршен чин, потписујући и примајући документа на језику који не разумеју. Највећа одбојност постоји према српском ћириличном писму где ћете тешко добити било какав одговор на неки ваш захтев уколико исти буде написан на ћирилици.

Као један од главних узрока, али не и једини, налази се управо у непрецизно и непотпуно написаним процесним законима који уместо да на што детаљнији начин пропишу начине достављања свих писмена странкама, као и употребу српског језика и њеног писма, они у суштини опет на један начелан начин то право уређују остављају провизорност у примени. С обзиром да је Косово формално (суштински је много далеко од тога) двојезично не би било лоше обратити пажњу и на поједине земље у окружењу у којима су такође у службеној употреби два језика. Ако узмемо пример Северне Македојније видећемо да је тамо заступљена формална двојезичност, тачније сваки документ мора бити на два језика. Недавно се и Венецијаска комисија огласила поводом закона о језицима у Северној Македонији оценивши га као веома амбициозан закон који је чак и изнад европских стандарда. Да је нешто тако могуће и на Косову? Свакако да би било пожељно, али мислим да је то у овом тренутку немогуће извести јер захтева изузетно велики и стручни преводилачки кадар који нажалост Косово не поседује.

Да би се у потпуности спровело право на употребу језика српске заједнице на Косову, мишљења сам да треба деловати у више праваца, а један од кључнијих је измена готово свих процесних закона па и закона о употреби језика на Косову и да исти буду на што детаљнији и прецизнији начин уредили достављање свих поднесака као и одлука органа на језику који странка разуме као и строжије дисциплинске мере према запосленима који то право прекрше. Да би се то спровело захтева се мало више ангажовање и самих чланова српске заједнице који раде у законодавним и извршним органима, наравно и подизање саме свести код грађана широм Косова.

Српска заједница чини 20% становништва на Косову. Као таква има своју историју, традицију и културу. Део те културе чини српски језик и ћирилично писмо. Да би се сачувала идентите српске заједнице нужна је институционална заштита која се темељи на позитивном праву. С обзиром да су правне норме у доброј мери неодређене када се говори о многим сегментима друштвеног живота у којима Срби имају право да користе свој језик, као један од излаза из такве ситуације видим управо у замени готово свих процесних закона како би исти на што детаљнији начин то право уредили.

 

У оквиру кампање јавног информисања о језичким правима на Kосову, НВО АKТИВ објављује текст о законским препрекама приликом употребе српског језика на Косову. Ова кампања је део пројекта “Креирање двојезичног Kосова” који спроводи НВО Актив, а који је подржала Амбасада Kраљевине Норвешке на Kосову. Мишљење изнето у тексту не одражава ставове Амбасаде Kраљевине Норвешке на Kосову.